ДА ЛИ ПРЕТЕРУЈЕ СРПСКИ ЕМИЛ ЗОЛА?

(поговор књиге Борба за веру Владислава Ђорђевића)

Др Јована Стојковић, психијатар

 

 

Претпостављам да ће многи који буду прочитали ово политички некоректно дело помислити да аутор претерује. Они злонамерни оптужиће га за теорију завере. Људско-правашки идеолози препознаће мушки шовинизам и говор мржње. Само мали број трезвених, који не гледају кроз медијске наочаре дугиних боја, сетиће се да погледају око себе.

Моја чукунбаба имала је шесторо деце, прабаба четворо, баба двоје, а моја мајка само мене. Кроз генерације, растао је степен образовања жена, а смањивао се број деце. На васпитање женске чељади утицао је тренд феминизма, којим је одисала модерна култура још у младости моје бабе, када су се жене избориле за право на абортус. Противно свим научним увидима на које се носиоци (и носилице?) прогресивних идеја позивају, овај чин је под еуфемизмом прекид трудноће уведен у закон и у свест свих жена као њихово право да располажу својим телом. Ако и занемаримо религијско становиште, на које су позитивистички носиоци мудрости алергични, сама им обоготворена наука говори да је плод у мајчиној утроби засебно Божје створење још од тренутка зачећа. Присутан је комплетан генетски материјал будућег човека, који је различит од мајчиног, срчана радња се појављује у четвртој недељи, мождани таласи региструју у шестој, дететова крвна група може бити различита од мајчине, нигде се не меша мајчина и дететова крв, те оно свакако не може бити део њеног тела.

Идеја о промоцији абортуса и контрацептивних средстава кренула је од Америчког еугеничког друштва, које је након Другог светског рата променило назив у Планирано родитељство, еугеничку фразу која не силази с усана данашњих фах-идиота.

Након успешних активности на смањењу наталитета, кренуло се у пропаганду неопходности боравка деце у обдаништима, те сам ја први члан моје фамилије који је уживао благодети истог. Феминисткиње су убедиле жене да имају права на своју каријеру, а породицама је онемогућено да живе од мушкарчеве плате. Стручњаци су опет одиграли значајну улогу у давању (псеудо)научног легитимитета за одвајања деце од мајки у најранијем периоду, правдајући то потребом социјализације. Тако се дете из вишељудних заједница сачињених од родитеља, браће и сестара, баба и дедова, ујака, стричева и тетака, где је постојало хијерархијско уређење, које је најзначајније за васпитање, јер се дете тако самоваспитава, изместило у соц-дарвинистичко окружење вршњака у којем влада непрестана борба за опстанак.

Раздвајање деце од мајки, или модерно јаничарство, био је корак који је значајно дестабилизовао породицу. Наше време је време коначног обрачуна с породицом, распламсавање рата између мужева и жена, које се обавља под диригентском палицом лезбо-феминистичких организација, које учествују у кројењу закона и едуковању стручне јавности. Она је и сама заражена вирусом радикалног феминизма, па ћутке благосиља тезу о мушкарцу-насилнику и жени-жртви, игноришући камуфлиране облике женске агресивности. Она је одложена, планска и научена да вешто избегава социјалну осуду. Тако жена може да користи плач као инструмент принуде у односу на мушкарца, али може мушкарцима прикривати и сопствену нарцисоидност и себичност, а плач користити као начин повређивања. Мајчинске сузе могу бити начин за изнуду покорничке послушности код деце. Жена може агресивно ћутати, али и говорити када одговара. Жена може показати своју агресивност и кроз превару, али и кроз женске болести и нерасположења. Жена је агресивна и када претерано троши, али и када је фригидна и када игнорише пријатеље и родбину свога мужа. Данашњи једнострани приступ мушко-женским конфликтима доводи до све већег броја бизарних случајева где често психопатолошка личност, које се позвала на Закон о заштити од насиља у породици, сасвим легитимно малтретира целокупну породицу, а чега сам сведок у својој психијатријској пракси.

Крајњи циљ ове агенде, чији је главни извршилац управо лезбо-феминистички лоби, јесте комплетно удаљавање полова. Овај посао започео је у Србији након 2000. године агресивном кампањом хомосексуализма, коју су шириле невладине организације финансиране од стране Запада, исте оне које иницирају увођење сексуалног образовања у српске школе. Малограђанска, западно-трендистичка псеудоелита и овом приликом дала је стручни алиби за њихове потребе, некритички усвајајући политички став Америчког психијатријског удружења о нормализацији хомосексуалности, некадашње сексуалне инверзије. Званичне психолошке и психијатријске институције подржаваоци су и образовних пакета, које потписују лауреаткиње Лабриса. Ово саблажњавање најмлађих под велом борбе против инцеста има за циљ регрутовање нових хомосексуалаца, уздрмавајући ионако фрагилни и дифузни сексуални идентитет адолесцената.

Подршку овом подухвату здушно пружају медији у Србији, нарочито женски часописи, који промовишу вештачку оплодњу жена спермом непознатог донора, дуготрајну контрацепцију, која ће вам помоћи да се боље посветите каријери, љубавне приче лезбијки уз дилеме да ли је паметно снимати се током секса.

Овом нас нису училе наше бабе. Размислимо добро, да ли претерује реалност која нас окружује или српски Емил Зола?