ВЕК ФЕМИНИЗМА У СРБИЈИ (Владислав Ђорђевић, СКК, 20. марта 2013)
 

1. Увод

Интересантно је анализирати историју феминизма код нас. Протофеминистичка удружења формирана су код нас пре Другог светског рата. Основни захтев тог феминизма је био успостављање правне једнакости мушкараца и жена. Тај тип феминизма се зове либерални феминизам (liberal feminism). Историјску победу он је код нас однео доласком комуниста на власт 1944/45. Већ у првом послератном уставу – Уставу ФНРЈ од 31. јануара 1946. – изричито је напоменуто да су мушкарци и жене равноправни. Жене су тада добиле: активно и пасивно бирачко право, право на школовање, запошљавање и развод брака. Године 1951. – посебним законом – добиле су и право на абортус. Југославија спада међу прве државе у којима је потпуно победио либерални феминизам. Поређења ради, у САД абортус је легализован тек 1973. Права гарантовна Уставом из 1946. понављана су и проширивана у свим потоњим југословенским уставима.

Седамдесетих година XX века у свету се почео размахивати један други тип феминизма. Он се обично зове радикални феминизам (radical feminism). Његова основна постaвка гласи: иако су женe правно равноправне са мушкарцима, оне нису стварно равноправне, па стога треба уводити мере „позитивне дискриминације”. Код нас је радикални феминизам почео да добија замах осамдeсетих година. Наше феминисткиње обично су потицале из редова високообразованих жена више средње класе. Оне су понављале тезу својих иностраних „сестара” да су жене само формално равноправне, али да то нису и стварно.

Са увођењем политичких слобода деведесетих година оснивају се многобројне феминистичке организације. За време Милошевићеве владавине (1990-2000) оне су себе доживљавале као део грађанског отпора диктатури. Ствари се мењају 2000. доласком ДОС-а на власт. Тада идеологија радикалног феминизма постаје државном политиком. На свим нивоима политике власти (општина, покрајина, република) формирају се многоброја тела (одбори, савети, управе, заводи, секретаријати) који за своју агенду имају радикални феминизам. Радикалне феминисткиње улазе у државне институције. У току свог – грубо говорећи – једновековног постојања феминисткиње су од маргинализоване групе чудакиња постале државне управитељице. Другачије речено, жене су од дискриминисаног пола постале привилегован пол. Како им је то пошло за руком?
 

2. Бастиони феминистичке власти

Радикалне феминистикње данас контролишу готово све бастионе власти. Први је политика. Агенду радикалног феминизма не спроводе само многобројне НВО, већ и државни органи. На републичном ниво то су: Одбор за равноправност полова Скупштине Републике Србије, Савет за равноправност полова Владе Републике Србије, Управа за родну равноправност Министарства рада и социјалне политике Републике Србије и Заштитник грађана. На покрајинском нивоу то су: Завод за равноправност полова АП Војводине, Одбор за равноправност полова Скупштине АП Војводине, Секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова АП Војводине и Покрајински омбудсман. Толико радикалнофеминистичких владиних организација нема ни у многим развијенијим државама. Србија спада у земље под најригорознијом радикалнофеминистичком контролом.

Други бастион радикалнофеминистичке власти је право. Не ради се само о томе да жене сачињавају 2/3 запослених у судству и тужилаштву, већ и у томе да су многи сектори права – поготово они који се тичу жена, а то су рад и породица – „женама наклоњени” („wоmen friendly”). То је заправо еуфемизам за појаву да су жене правно привилеговане.

Трећи бастион су медији. Не ради се само о томе да жене чине велики постотак новинара у многим медијским кућама, него и о томе да је садржај извештавања по правилу подвргнут цензури радикалних феминисткиња.

Четврти бастион је новинарство. Не ради се само о томе да у Србији постоји велики број жанских часописа, него и о томе да већина дневних новина има неку врсту рублике посвећену посебно женама. Чак и оне новине које нису посебно намењене женама, често су у суштини њима окренути.

Пети бастион је култура. Култура, поготово популарна (телевизија, позориште, књиге итд.) више-мање једногласно пропагирају „родни феминизма” („gender feminism”), како се радикални феминизам још назива.

Шести и најважнији бастион радикaлног феминизма је академска заједница. Радикални феминизам је у академској заједници постао скоро догмом. Свако ко иоле жели да стекне легитимитет у тој заједници мора неизбежно да критикује „патријархат”, „мизогинију”, „мачизам”, „сексизам”, „фалоцентризам”, „хетеронормативност”, „хомофобију” и остале бауке. Један од најпотпунијих компендијума тог новог догматизма је зборник радикалнофеминистичких текстова „Увод у родне студије” (2011) групе ауторки.
 

3. „Библија” југословенског „родног феминизма”

Политички успех радикалног феминизма не би био могућ без логистичке подршке академске заједнице. Зборник „Увод у родне студије” представља досад најпотпунији и најсврсисходнији уџбеник радикалнофеминистичке мисли код нас. (Ауторке зборника потичу из свих крајева бивше Југославије па се може сматрати југословенским иако је објављен у Србији.). Свако ко се пита шта је то феминизам данас неизбежно мора за њим да посегне.

Зборник „Увод у родне студије” је најбољи у свом жанру и – управо због тога – има све мане које тај жанр инхерентно садржи. Укажимо само на њих пет.

Прво, радикални феминизам – па и тај зборник – почива на идеји постојања непресталог „родног рата” („gender wаr”). По њему – да парафразирамо „Комунистички манифест” – целокупна историја досадашњег друштва јесте историја „родних” борби. По том „женском марксизму”, жене су увек биле „потлачена класа” („оpressed class”) или „подређена клaса” („subordinated class”), а мушкарци „тлачитељска клaса” („оpressing class”) или „владајућа класа” („ruling class”). Циљ тог „ружичастог марксизма” је стварање теоретске основе за радикалну промену положаја „родова”. Теоретичарке радикалног феминизма пружају идеолошка оруђа за борбу феминистичким активисткињама. Теорија и пракса радикалног феминизма иду рука под руку. Тога су потпуно свесне ауторке зборника. Оне свој „мислилачки” део револуције одрађују врло свесно и савесно. На активисткињама је да то спроведу у праксу. Као и све револуције, феминистичку револуцију пропагирају интелектуалци, а  спороводе распевани политичари и други јавних радници. Проблем са концептом „родног рата” је у томе што се „родови” не могу посматрати само као две одвојене супотстављене „класе” (феминисткиње кажу: „рода”) него и као део јединстве врсте homo sapiens због чега су они неизбежно упућени не сaмо на конкуренцију него и на сарадњу. Инсистирање на „родном рату” може женама више да штети него да користи.

Друго, радикални феминизам – па и зборник – почива на идеје да међуполни односи немају никаве веза се биологијом. Тај став је познат као „биопорицање” („biodenial”). Ауторке су у томе доследне: ништа што је у вези с биологијом оне не спомињу. Њихов став је да биологија није важна за разумевање „родних” односа. Али жене и мушкарци су пре свега биолошка бића па је стога биологија фундаментална антрополошка наука. Занемаривање биологије од радикалних феминисткиња и других култур-детерминиста представља праву научну аберацију. Теорија која претендује да нешто каже о женама (реч феминизам у себи и садржи реч „жена”), а свесно избегава да се бави фундаменталном науком о женама (и мушкарцима) – дакле биологијом – не може бити наука него идеологија. Радикални феминизам је идеологија која научне податке често занемарује или искривљује. Он са научним подацима поступа секташки: неке занемарује (нпр. природне полне разлике), неке преувеличава (нпр. број жена у политичким телима), неке тендеционо интерпретира – све у свему, искривљује. Тој тенденцији није успео да одоли ни зборник „Увод у родне студије”.

Треће, бојни поклич радикалног феминизма је „равноправност”. Али феминистичка „равноправност” нема много везе су уобичајеним значењем тог појма. У стандардном језику реч равноправност значи: поседовање истих права. Тако су ту реч користиле либералне феминисткиње. Али код радикалних феминисткиња та реч је постала синоним за „равномерност”. А да би се постигла равномерност потребно је увести законску повлашћеност жена, тј. неравноправност. Мало људи је свесно тог феминистичког „орвелизма”. Феминистичка употреба речи је крајње идеолошка. Мало је научника лингвиста спремно да предузме анализу феминистичког идеолошког дискурса. Разлог за то је двојак: интелектуална индоленција (што је недопустив интелектуални преступ) или страх од замерања феминистичком естаблишменту (што је недопустив морални преступ).

Четврто, радикални феминизам – па и „Увод у родне студије” – преплављен је вербалним нападима на „сексизам”, „андроцентризам”, „патријархалност”, „неравноправност”, „дискриминацију” и друге наводне мушке тлачитељске идеолошке системе. Али када се са апстракција пређе на конкретне податке тада често високопарна реторика изгуби смисао. Тако на пример, ауторке виде „сексизам”, „андроцентризам”, „патријархалност”, „неравноправност” и „дискриминацију” у: политици, иако заправо жене путем „система квота” („quota system”) уживају привилегије у политичком изборном процесу; у праву, иако заправо жене ни у једном сектору права нису дискриминисане, а у некима су чак и привилеговане; у образовању, иако заправо жене доминирају сектором образовања, а и иначе постижу – у просеку – боље школске успехе; у економији, иако заправо жене раде у просеку физички, психички и социјално сигурније послове; у криминалитету (насиљу), иако заправо жене – у целини узев – ређе доживљавају насиље него мушкарци; у медијима, иако заправо жене доминирају многим медијским секторима, поготово онима који се тичу жена. Све у свему, у радикалнофеминистичкој литератури постоји тенденција да се подаци износе једнострано: они који се уклапају у радикалнофеминистичку идеолошку парадигму се пренаглашавају, а они који не – игноришу. То није добра наука.

Пето, велики број радикалних феминисткиња је лингвистичког образовања. То је случај и са многим ауторкама зборника „Увод у родне студије”. Једна од њих је и рецензенткиња Љиљана Пешикан-Љуштановић. Она у својој рецензији – чији је део објављен на полеђини књиге – пише редундантно: „истраживачице и истраживачи”, „полазнице и полазници”, „научнице и научници”, „и једне и друге (и једни и други)”. Чудно је то што језичке „стручњакиње” пишу трагикомично рогобатно.
 

4. Закључак

Зборник „Увод у родне студије” је најцеловитији и најсврсихсоднији компендијум теорија радикалног феминизма код нас. Као такав он завређује помно читање и проучавање. И управо стога што представља најбоље дело свог жанра, оно вапи за критичком евалуацијом. Његова критика би, дакле, била критика читаве једне идеологије. Српска интелигенција је пред изазовом радикалног феминизма досад остала недопустиво нема. У светле изузетке од те ћутње спада дело Слободана Антонића „Искушења радикалног феминизма” (2011). Потребно је на изазов радикалног феминизма реаговати исто тако мудро и промишљено како је то учинио Слободан Антонић у својој књизи, а повод за то може бити управо зборник „Увод у родне студије”.

www.ultrahome.in.rs/muska