Против романтичне љубави (феминистичка перспектива)
извор: Слободан Антонић (2011): Искушења радикалног феминизма, Београд, Службени гласник, страна 158

Радикалне феминисткиње немају амбицију само да интервенишу по питањима васпитања деце и природног развоја полног идентитета. Oне желе да реконструишу и емоције, пре свих оне које жене имају према мушкарцима. Наиме, како објашњава Мекинонова, феминистичка теорија „сама сосећања, интиму (...) сматра централним за потчињеност жена“ (MacKinnon, 1987   :  101  ). Без залажења у ту интиму, то јест својеврсне „интимне револуције“ (Вујадиновић, 2005   :  9; курзив Вујадиновићеве), нема истинског ослобађања жена. Предмет напада родних феминисткиња је, најпре, женско сањарење о романтичној љубави. То је за њих само још један производ патријархалне културе преко којег се утврђују типично женске улоге, клопка која жену води у ропство брака, „глобална патријархална завера која, у крај њојинстанци, води индивидуалној женској, па и мушкој несрећи“ (Благојевић, 2000   б:   405). „Романтична љубав“, објашњава Шуламит Фајерстон, само „јача полни класни систем“ (Sex class system; Firestone, 1972   :  139).  наиме, „психолошка зависност жена од мушкараца се ствара да би се наставило стварно економско и друштвено тлачење“, па је „романтичарство културно оруђе мушке моћи да се жене спрече у поимању сопственог положаја“ (Исто).

Прва функција снова о романтичној љубави који се намећу женама јесте, по Фајерстоновој, то да жене саме себе виде првенствено као „’љубавни’ објекат“ (Firestone, 1972   : 140  –141). „Жене могу бити полно испуњене само кроз поистовећење с мушкарцем који у њима ужива. Тако еротицизам чува сексуални класни систем“ (Firestone, 1972   :  141). Друга функција је „сексуална приватизација жена“, што значи да се свака жена, кроз мушку културу „романтичног“ ласкања, држи у уверењу да је јединствено љубавно биће за њеног мушкарца, а заправо је само једна од чланица класе објеката сексуалне експлоатације (Firestone, 1972   :  141  –143). Наиме, мушка култура ласкања „заслепљује жене да не виде своју сексплоатацију (sexploitation) као класе, спречавајући их да се против тога уједине, и тако успешно сегрегира две класе“ (Firestone, 1972   :  143). Трећа функција је наметање женама „идеала лепоте“ као недостижног циља, чије испуњење женама одузима највећи део времена. Лик „идеалне лепотице“, првенствено, „стварају мушкарци (а тренутно хомосексуални мушкарци, који су често мизогинични у најгорем смислу те речи)“ (Firestone, 1972   :  144). Жене сву енергију троше на јурење тог недостижног циља, не примећујући како и ликом постају део исте сексуалне класе. „када жене почињу да изгледају све више и више исто, разликујући се само у степену приближавања том папирнатом идеалу, лакше ће бити стереотипизоване као класа; оне све слично изгледају, оне све слично мисле, а што је најгоре, тако су глупе да верују да је свака од њих и даље нешто посебно“ (Firestone, 1972: 144).

У таквом културном систему појам љубави је, у основи, превара. „Љубав значи потпуно различите ствари за мушкарце, него за жене: он значи власништво и контролу; он значи љубомору ([...] пошто је његово власништво, проширење његовог ега, угрожено); он значи све мање занимања за жену поред себе и непрестано буљење у друге. коме је то уопште потребно? Нажалост, женама“ (Firestone, 1972   : 138). Жене морају да постану свесне да „’заљубљивање’ није ништа друго до процес (њиховог – С. А.) преиначавања спрам мушке визије – кроз идеализацију, мистификацију и глорификацију – који изражава празнину женске класне инфериорности“ (Firestone, 1972: 126).

И Глорија Стајнем, у поглављу насловљеном „одучавање од романсе“, свог бестселера Револуција изнутра, подучава читатељке да се романтична љубав догађа само особама које немају довољно самопоштовања. Одсуство самопоштовања јавља се, по Стајнемовој, када патријархат намеће људима родне улоге које им не одговарају. „То значи да, с ниским нивоом самопоштовања, и мушкарци и жене одрастају поларизованији и имају више потиснутих делова себе које онда пројектују у друге. Затим постају предмет романсе, везе, заљубљују се (...). Чак и међу мушкарцима и женама са
здравим нивоом самопоштовања привремено погоршање сили несигурност могу да повећају привлачност романсе. (...) Романса са свим својим опсесијама може стићи кад год се осећамо недовршенима“ (Steinem, 2002   :  206  ;  213). Једноставно, „попут сваке друге болести, романса нам казује много о ономе што нам недостаје – и шта у вези с тим ваља да учинимо“ (Steinem, 2002: 209; курзив С. А.)

„Што је култура патријархалнија и родно поларизованија, то више зависи од романсе“, тврди Стајнемова (Steinem, 2002   :  206). То је зато што „сама романса служи вишој политичкој сврси нуђења макар привремене награде за родне улоге“, односно „она приватизује наше наде и одвлачи нас од друштвених промена“ (Steinem, 2002   :  207  ;  208).  Зато Стајнемова саветује своје читаоце да развију унутрашњи аларм који би их упозоравао на опасност кад им се јаве романтична осећања, као и то да романтичну љубав морају да схвате као озбиљан знак сопствене слабости.

Међутим, фронтални напад на културни модел романтичне љубави, модел који је толико јак да и поједине припаднице феминизма признају да уживају у њему, за радикалне феминисткиње је само међукорак за напад на уобичајену женску сексуалност – на преовлађујући облик
еротске жеље.  Наиме, феминисткиње и елементарну сексуалну  жељу код жена оцењују као учинак патријархалне културе, која је код њих створила осећај еротског у подавању мушкарцу. „Друштвени однос између полова је организован тако да је мушкарцима омогућено да доминирају, а жене морају да се подређују и такав однос јесте сексуални“ (MacKinnon, 1987   :  16).  Наиме, женско еротско узбуђење пред
јаким мушкарцем, како објашњава Мекинонова другим женама, јесте управо онај „наш стуб од ломаче, за који смо везане у овом систему који није у нашем интересу, наш колац овог система који нас убија“ (MacKinnon, 1988   :  110  ; Sommers, 1994   :  231). „Пошто је сексуалност везивно ткиво односа међу родовима“, тумачи нам овај проблем феминисткиња Гејли Рубин (Gayle Rubin), „већи део тлачења жена рођен је, посредован или устројен управо у сексуалности“ (Gayle, с1999   :  165). „Наивно је инсистирање да нема никакве повезаности између еротске доминације и полне потчињености“, слаже се и Сандра Бартки (Sandra Bartky, 1990   :  51).  зато је „феминизам увек био животно заинтересован за секс“ (Исто). „Сексуалност је за феминизам исто што и рад за марксизам“, закључује и Мекинонова (MacKinnon, 1982   :  5; наведено у Rubin, 1999   :  170).

www.ultrahome.in.rs/muska