Стећци из (В)лађевине и Згошћански стећак, Босна

Из овог описа из 19. века сазнајемо о постојању некрополе (гробља) мегалита (огромнох камена) код Рогатице, и два највећа која ће пред почетак Првог светског рата бити од стране Аустријанаца пребачена у Сарајево. Ове камене коцке су интересантне упркос свог простог облика и одсуства декорација, због монументалне величине / тежине, натписа који иду у круг око споменика, као и повезаности те две личности којима су посвећене.

Први направљен је споменик Влатку Влађевићу по коме је пропланак и добио име, а други његовом великашу војводи Миотошу. Интересантне су и различите судбине ове две личности које су били блиски сарадници. Оба споменика клесао је исти клесар, или су рађени у идентичном стилу, с тим да се код првог споменик ради читања обилази у смеру казаљке на сату, а другог у супротном смеру. Текст је континуиран, чита се једна линија, па наставља на следећој бочној страни. Стога се његово читање не може спровести на начин уобичајен код каснијих споменика са више страна, где се око споменика обилази само једном да би се довршило читање епитафа (надгробног записа), цела бочна страна једна за другом. Последица тога је да је на првом споменику текст оријентисан са десна на лево, па су и слова слика у огледалу регуларних слова у књизи која се чита са лева на десно.

Интерпретација односно читање старих текстова пуних скраћеница и слова и речи које се више не користе није једнозначан процес, па имамо често различите (код споменика изложеним зубу времена и вандалима додатно имамо губитак појединих делова или само слова, а и проблем што у тим временима у писању није било ни тачке ни размака међу речима). По најприхваћенијој, текст првог споменика гласи: "†Ва име оца и сина и светога духа а се лежи Влатко Влађевић, који не мољаше ниједног човјека такморија (било каквог) а обиђе много земље а дома погибе а за њим не оста ни син ни брат. А на њ усиче ками његов војвода Миотош. Служи Божиом помоћји и кнеза Павла милостоји који укопа Влатка. Помену Бога".

Постоје бар 3 интерпретације краја епитафа: 1. Миотош с Лужина, 2. Миотош и дружина, 3. Миотош. Служи ... Трећа верзија је прихваћена, али вероватно нетачна, пошто на скенираном споменику (укључена Metcap опција Model inspector-а 3Д модела испод) између "Миотош" и "ужина" нема 3 слова (отпада верзија 2), али иза "служи" има "на" (а нема "о"), па отпада верзија 3. Како је прво слово иза "Миотош" "с", онда је исправна верзија 1, из чланка "Влађевина и натписи њезини" (Гласник Земаљског музеја Сарајево 1889.г).

Друга грешка у званичном читању је одвајање последње мисли ("Помену Бога") у засебну реченицу. Како су сва слова велика и не користи се тачка, не може се знати да ли је мисао одвојена или део претходне реченице, али овде се ради о делима војводе Миотоша који начини споменик, и са Божијом помоћи и милости кнеза укопа Влатка и помену Бога (одржа му слово на сахрани).

Из епитафа сазнајемо да је Влатко био бескрупулозни каријериста који није устукнуо ни пред киме, али је зато умро насилном смрћу на домаћем терену. Његов посилни војвода му уз божији благослов и одобрење кнеза за кога су обојица радила подиже овај споменик.

упутство за преглед 3Д модела: леви миш за ротацију лево-десно и горе-доле, скрол за зумирање, десни миш за померање објекта по екрану; на мобилном тач екрану померање једног прста за ротацију лево-десно и горе-доле, скупљање и ширење два прста за зумирање, два прста за померање по екрану.

Tombstone of Vlatka Vladevica, Bosnia by Global Digital Heritage on Sketchfab


Други споменик припада војводи Миотошу који је за разлику од свог господара Влатка имао сина, и према натпису на свом споменику иако је живео у турбучентним временима где су многи губили главе, он није убијао, нити је он убијен ("а ја ни от ене и нкорь (от моје руке) не би мрьт(а)вь. Не (хтје)х га убит"). Тежина првог споменика је 24 тоне, а другог 19. Овако тешки камени требали су да обезбеде вечни мир онима који под њима леже, и покажу највиши социјални статус.

Позив "АИСЕ КОПАИТЕ НА ПЛЕМЕТОМ" није исправно протумачен. Ту "прави воевода Миотош" позива да се и остали који имају новца за стећке покопавају на племенитој висоравни на коју стећке постави за Влатка, и "крај његових ногу" за себе и сина. "Племетом" је стандардна скраћеница за племениту земљу (племство, земља наслеђена од предака), па се ту ради о заоставштини Влатка Влађевића која овим позивом постаје некропола. Резултат је ситуација са илустрације "Влагјевина 1858" са врха ове стране. Такође није правилно интерпретирано шта о себи пише војвода када каже: "И МНОГО ОТ МОЕ РУКЕ НА ЗЕМЛИ БИ". Он ту каже да је допринео развоју области у којој је био на власти, а да при томе "ја ни от ене и нкорь (от моје руке) не би мрьт(а)вь. Не (хтје)х га убит" (ова последња линија је прилично неразговетна, па је свака интерпретација подједнако вероватна).

Stecak, Vladevine near Rogatica, Duke Miotoљ. by Global Digital Heritage on Sketchfab

Судбина им је била да и по преносу у Сарајево, у ботанички парк Земаљског музеја, ова два стећка буду један преко пута другога, А Mиотошев је и уз најдекорисанији и стога најпознатији средњовековни стећак у Босни, онај из Згошће:

Tombstone stecak from necropolis Zgoљca, Bosnia by Global Digital Heritage on Sketchfab

За крај ћу се поново вратити на необично решење за овај споменички пар: да се епитаф чита линија по линију, сталним кретањем око надгробног споменика. Свакоме иоле упућеном у ритуале и обожавање, јасно је да је то направљено да би се посетилац увео у спиралу поштовања споменика и преминулог, слично као ритуално циркуларно кретање / обилазак муслимана / Мухамеданаца око светог камена Кабе (која је такође камена, монолитна коцка) при ходочашћу / хаџилуку (светковина установљена у 7. веку од стране пророка Мухамеда). У прављењу другог споменика дизајнер концепта / клесар је направио следеће промене у односу на први споменик (који је такође био авангардан обрнутим словима, и читањем са лева на десно, као у арапском писму): смер обиласка и читања је обрнут (па се око њега обилази супротно кретању казаљке на сату, исто како Мухамеданци обилазе око Кабе), и промењена је расподела текста по бочним страницама (код првог је била 3 - 3 - 4, а код другог 1 - 4 - 3 - 2). Заједничко је за оба споменика да имају исти број (10) линија епитафа, и да се морају обићи 3 пута да би се он прочитао. НАПОМЕНА: Горњим не тврдим да је дизајнер био упознат са мухамеданским обичајима и писмом, већ да су они слични и код култура које (још) нису имале директних контаката.


мој сајт о крајпуташима:

 

 Глас за мушкарце 2017 - 2020