Законска решења која маргинализују улогу мушкарца у породици и репродукцији

 

Основни узрок демографског пада је прешироко схваћена и злоупотребљена еманципација жена (ослобађање од сваке зависности, али сада и ослобађање од одговорности, рада и рађања), њихова претерана заштита и усиљена промоција (систем квота), и последично маргинализација улоге мушкарца у политици и економији, а потом и у породици и репродукцији. Дискриминација мушкараца је већ почела, и има тенденцију експоненцијалног убрзања, почев од немогућности да остваре старатељство над својом децом по разводу (а у многим случајевима и да их уопште виђају), преко фабрикације феминистичких митова који представљају жене као експлоатисане жртве већ непостојећег патријархата (бесплатан рад у кући, дискриминација у запошљавању, доходовни јаз), до нових закона који уз преувеличавање потребе заштите жена врше прогон мушкараца, и кампања у којима се мушкарци оптужују и за шта јесу, а још више за шта нису учинили (#MeToo, #znak_paznje).

 

ЕМАНЦИПАЦИЈА ЖЕНА У 20. ВЕКУ, УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ

Модел полне поделе рада муж ради на послу - жена код куће постојао је још пре 50.000 година у ловачко-сакупљачким друштвима, жене би се бринуле о деци и сакупљале плодове око станишта, док би мушкарци ишли у вишедневне потраге за ловином. У патријархалном друштву пре светских ратова, жена је остајала код куће, бринући се о домаћинству и деци, за шта је било оправдања јер се радило о породицама са више деце и доста кућног посла у одсуству кућних апарата и инфраструктуре (струје, воде, централног грејања) који би тај рад олакшавали, као и јефтиних индустријских прехрамбених производа (зимнице, готових и полуготових јела). Наравно ни тада то није било црно-бело, већ су жене из радничке класе радиле у фабрикама, а жене из виших класа имале послугу, док је поменути модел полне поделе рада постојао само у средњој, службеничкој класи. У почетним периодима социјалистичког развоја после Другог светског рата масовније укључивање жена на тржиште рада  није негативно утицало на наталитет, јер се инсистирало на породици као језгру које ће обновити популацију изгубљену у рату. Међутим, са преласком на потрошачко друштво, фокус се са породице пребацује на индивидуалну потрошњу и квалитет живота, кога финансијски умањује имање више деце. Феминистичка идеологија инсистира да је жена господар свог тела, да има право да одлучи о абортусу, има избор да ли ће, када, и колико пута рађати, па се жена са краја 20. века све ређе одлучује да рађа, најчешће само једно дете, и природни прираштај већине Западних друштва почиње да опада. Свакако да је сексуална револуција са краја 1960тих (чију 50годишњицу управо славимо ове године) и таква еманципација жена утицала на раст броја нежељених трудоћа, абортуса и последичних стерилитета, као и смањење броја бракова. Истовремено, у потрошачком друштву масовне производње, очекивања друштва за луксузом се повећавају рекламама и медијима, женине сваким даном све шире потребе захтевају повећану куповну моћ, па се жена добровољно укључује у армију запослених што подржава феминистичка доктрина оснаживања жена и њихове економске еманципације. Сексуално и економски еманципована жена не жури са браком, она бира јер бар до 35. године има пуно понуда, и живи у познатом маниру: остаћу слободна, нећу се везати, важно је само добро се зезати.

Коме иде у корист оваква феминистичка идеологија, и ко је финансира? Одговор је једноставан крупни капиталн и Нови светски поредак, Глобализам. Њима је у интересу да се жене у све већем броју укључују на тржиште рада, јер то има за последицу већу понуду радника, тиме и нижу цену рада, а и већу куповну моћ породица са два запослена члана, односно већи пласман производа мултинационалних корпорација. Повећани број развода и смањени број новозаснованих бракова, који су у вези са економском еманципацијом жена, такође одговарају многим индустријама, јер сада уместо једног стана, и једног сета намештаја, опреме и аутомобила, потражња се удвостручује, а радници у одсуству среће и смисла из породичног или духовног живота су посвећенији послу, каријери, и потрошњи. За глобализам је небитно ко живи на територији некадашњих националних држава, јер се демографски пад увек надокнађује миграцијама становништва из земаља са вишим природним прираштајем (Африка, Азија) који ће бити јефтина радна снага и потрошачи производа.

 

СТАЊЕ У СРБИЈИ У 21. ВЕКУ

Од демократских промена октобра 2000. године, и оријентације ка Европској Унији као јединој алтернативи, званична политика Србије прочела је да прати феминистичку политику (идеологију) Савета Европе (СЕ) и Уједињених нација (УН), уз бујање невладиних организација (НВО) финансираних из иностранства које су под изговором заштите жена и деце (као да су њихова права у Србији у последњих 70 година била угрожена) почеле да воде политику родне равноправности, која је заправо лицемерна, антипородична и депопулациона. Ове тезе ћемо аргументовати детаљном анализом Закона о спречавању насиља у породици, актуелног Закона о равноправности полова, и предложеног Закона о родној равноправности, који су сви имплементације Истанбулске конвенције СЕ коју је Србија ратификовала 2013. године, а око чије ратификације се у Хрватској и даље ломе копља, и против које је недавно у Загребу организован протест са 70.000 учесника који су махом позвани од стране католичких и породичних невладиних организација. Наши суседи оправдано тврде да је Истанбулска конвенција тројански коњ демографског пада.

 

ЗАКОН О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ

Као да сви грађани, а посебно жене, нису биле већ довољно заштићене од насиља, Србији је наметнут Закон о спречавању насиља у породици, који је већ у првих 6 месеци своје примене (друга половина 2017. године) довео до 6 пута већег броја пријава насиља у породици у односу на исти период 2016. године, односно 13 пута већег у односу на период 2008 2014. Свакако да се овај експоненцијални раст не може објаснити изговором да су се од овог новог закона жене нагло одважиле да пријављују насиље које је и до тада постојало, нити да су мушкарци нагло постали насилнији према њима. Онима који су прочитали закон јасно је да је по среди знатно проширивање дефиниције насиља, као и могућност да се пријави насиље које се још није ни догодило, само на бази страха да би се оно могло догодити. Тако се сада и обична породична свађа без физичког насиља може претворити у пријаву насиља, на коју је полиција обавезна и тренирана да реагује одстрањивањем насилника из дома на 48 сати, а потом се уз препоруку пристрасних Центра за социјални рад (ЦСР) често искомпликује у продужену меру забране приласка жртви у трајању од 30 дана. Лажно пријављивање насиља се не може доказати, јер се женама увек верује, и по феминистичкој догми, оне су увек невине жртве. У то сада мора да верује и полиција, јер су казне за нереаговање високе, а њихову обуку, као и надгледање спровођења закона води феминистичка НВО Аутономни женски центар, који је сада држава у држави, јер су институције (судство, ЦСР и полиција) обавезне да јој на месечном нивоу шаљу извештаје. Медији здушно прате рад органа и бурно извештавају о овом надуваном броју пријава, као и броју убијених жена, иако жене убијене у породичном насиљу чине само један посто свих насилних смрти у Србији, али остале очигледно нису тако важне да би се о њима писало и говорило (иначе 3 / 4 свих насилних смрти одпадају на мушкарце). Оваквим извештавањем се ствара психоза страха, и креира слика о породици као најнебезбеднијем месту, што младе дестимулише да је уопште и заснивају.

 

КВОТЕ ЗА ЗАПОШЉАВАЊЕ ЖЕНА, ПОСЕБНО НА РУКОВОДЕЋИМ МЕСТИМА

Примена родне равноправности у Србији иде убрзаним темпом, и Закон о равноправности полова из 2009. године је изгледа већ застарео, па се тражи усвајање новог, који треба да га замени. У Закону о родној равноправности чије усвајање се сада захтева се квоте за запошљавање жена на руководећим положајима у политици повећавају са 30 на 40 посто, а проширује се и број области у којима је ово неопходно применити, па се очекује и од приватних послодаваца да следе пример из јавних служби, и да исто уведу квоте. Пишкиње (родно осетљиви назив за женске писце, можда, или не баш) Закона о родној равноправности су пронашле све области јавног и економског живота у којима је исплативо да захтевају квоте за жене, а истовремено одбијају иницијативе увођења квота у областима у којима су мушкарци мање заступљени (судство, школство, социјални рад, старатељство по разводу), показујући колико је родна равноправност лицемеран термин и пракса. Увођењем квота намеће се послодавцима да не бирају према квалитету кандидата, већ према полу и обавезујућим квотама. Академске феминистичке перјанице отворено пишу да су квоте само привремене, док се њиховим повећањем за десетак година не дође до паритета, тј. када ће половина свих руководећих позиција бити резервисана за жене, наравно то се захтева само за ова радна места, док ће мање плаћене послове, рискантне и физички тешке галантно препустити мушкарцима да их и даље обављају, показујући још једном лицемерје родне равноправности. Мушкарци као стари патријархални каваљери само узмичу, и женама остављају све више простора, губећи своје позиције у економском и политичком животу, и смањујући своје шансе да се ожене и имају породицу, пошто је познато да запосленост и то на добро плаћеним пословима јесте један од битних услова за брачност мушкараца, али није услов за удају када су жене у питању. Слабљење економске позиције мушкараца због усиљеног запошљавања жена преко система квота негативно ће се одразити на број новосклопљених бракова и број новорођене деце. Економска еманципација жена и пристрасна примена доделе старатељства над децом по разводу довешће до повећаног броја развода (јер су жене аутоматски добитници, и оне га најчешће иницирају), једнородитељских породица у којима отац супротно својој вољи неће бити присутан, и општој деградацији хетеросексуалне породице као модела одрастања и васпитавања деце. Уз финансијску подршку државе жртвама породичног насиља, а то ће наводно бити свака друга разведена жена, помоћи једнородитељским породицама, и економског оснаживања жена путем запошљавања преко квота, мушкарац ће постати непотребан, сем као порески обвезник за формирање буджета из кога ће се наведено финансирати, и као обвезник алиментације за децу коју више неће моћи виђати. У таквој ситуацији питање је који ће се мушкарац одлучити да има децу, посебно ако треба да им остави и стан, што се постиже бесконачним продужавањем забране приступа жртви насиља, или предложеним изменама Породичног закона како је недавно покушано у Хрватској.

 

ДИСКРИМИНАЦИЈА НА ПОЉУ ЗАПОШЉАВАЊА

Повереница за заштиту  равноправности Бранкица Јанковић је недавно изјавила  да су жене све спремније да пријаве дискриминацију на послу. Последица тога је да ће Јанковићка и њење наследнице имати пуне руке посла, и потреба за њима неће никада нестати, јер док је жена и феминистичке политике биће и дискриминације, а последица је да ниједан послодавац више неће моћи да отпусти ниједну жену, јер ће она пријавити дискриминацију, а као што већ знате женама се увек верује, оне су увек невине жртве (дискриминације, насиља, сексуалног узнемиравања, сексуалног насиља, и набројте све већ откривене, и оне неоткривене начине на које оне могу да буду "жртве"). Неће помоћи ни то што су жене у 80 - 90% случајева судије, психолози и социјални радници, па свакако знамо какав ће бити исход пресуда у случајевима "дискриминације". Последично, када послодавац буде морао да редукује број запослених, он неће моћи да отпусти оне који му најмање требају и доприносе, већ ће то морати да буду бели, хетеросексуални мушкарци, јер су све остале "мањине" заштићене као бели медведи, што ће довести до даљег урушавања економије, породице, и демографског колапса који ће се у наредним годинама интензивирати.

 

ЗАКОН О РОДНОЈ РАВНОПРАВНОСТИ

Шлаг на торти је нови Закон о родној равноправности који је у припреми, али који уз повећање квота за запошљавање жена и проширење области у којима ће оне важити, доноси и низ нових врста насиља по којима ће се мушкарци процесуирати, и на бази чега ће им се одузимати имовина, социјалне и професионалне позиције. Када се он усвоји и почне његова примена, на сваком месту где се мушкарци и жене сусрећу постојаће могућност пријаве за сексуално узнемиравање, прогањање, силовање, и шта већ, наравно лажних пријава ће бити највише, али за мушкарце неће бити заклона, биће отворена сезона лова на њих 12 месеци у години, на послу, на факултету, на улици и у ноћном клубу, и где се најмање надају. До сада су могли само да се плаше развода и отимања деце и имовине, јер сем у веома ретким случајевима нису могли да очекују да ће деца остати са њима, али сада неће смети да изађу ни на састанак, јер ако девојка попије и једно алкохолно пиће, вођење љубави са њом може сутрадан да резултује у пријави за силовање, а ни у браку више неће бити сигурни од тога. Параноја ће постати свеопшта и свакодневна, а ови закони се и доносе не да би се жене заштитиле, већ да би се мушкарци прогонили, полови раздвајали, а број деце и даље, сада повећаном брзином, опадао.

 

ЗНАКОВИ УПОЗОРЕЊА ПО ВОЗИЛИМА ЈАВНОГ ПРЕВОЗА

Да је Ђаво однео шалу могли су да виде ових дана и грађани Београда када су их за 8. март у возилима градског превозника дочекали знаци упозорења где уз текст ДАЉЕ ОД МОГ ТЕЛА су силуете мушкарца и жене (он је вишљи, и тамне је боје, а она носи хаљину и беле је боје, да се одмах зна ко је позитивац, а ко негативац), и он има леву руку на доњем делу њених леђа док се десним држе свако за своју шипку. Као и у насиљу у породици, и осталим облицима насиља према женама, феминисткиње су искористиле једну ретку појаву да је многоструко преувеличају, и створе проблем и кризу којом ће оне управљати, без намере да је икада реше, али да из ње профитирају, и да под изговором заштите жена преузму власт за себе.

 

ЗАКЉУЧАК

Услед великог заговарања права жена, и њихове заштите остадоше мушкарци и породица без својих елементарних права и заштите. У психози страха и неповерења међу половима која ће настати након примене закона који су настали због ратификације Истанбулске конвенције, мере Владе са финансијском стимулацијом рађања неће дати никакве резултате, криза ће се продубити, а демографски крах убрзати. Једино решење је прекид са политиком базираном на Истанбулској конвенцији, раскид са феминистичком идеологијом и лустрација њених заговорница, као и забрана свих НВО чије деловање има антипорородични и депопулациони ефекат и циљ.

 

Михаило Алић, аналитичар родне политике, активиста за породична и мушка права

 

Референтни чланци на http://www.ultrahome.in.rs/muska/skkMA.html