ЗАКОНСКА РЕШЕЊА КОЈА МАРГИНАЛИЗУЈУ УЛОГУ МУШКАРЦА У ПОРОДИЦИ И РЕПРОДУКЦИЈИ

Феминистички закони, кампање и идеологија имају велики утицај на демографски пад. Они одбијају мушкарце од жена и жене од мушкараца, и чине да они нерадо улазе у брак и стварају породицу. Жене заплашују да ће у браку бити радно експлоатисане и изложене насиљу, а мушкарце одбијају неравноправним праксама доделе деце и имовине по разводу, као и могућношћу да буду лажно оптужени за насиље, сексуално узнемиравање, прогањање, или силовање. Центри за социјални рад (ЦСР) под финансијским утицајем феминистичких скандинавских влада, агенција и невладиних организација (НВО), као и домаћих, посебно Аутономног женског центра (АЖЦ) који им непрестално држи семинаре, активно раде на растурању постојећих бракова и тиме смањују број деце које би пар могао да има да се примењује мирење и саветовање парова у кризи.

Други узрок демографског пада је прешироко схваћена и злоупотребљена еманципација жена (ослобађање од сваке зависности, али сада и од одговорности, рада и рађања), њихова претерана заштита и усиљена промоција на тржишту рада (систем квота, анти-дискриминациона политика, и напредовање денунцирањем предпостављених). Последица свега овог је маргинализација улоге мушкарца у политици и економији, а потом и у породици и репродукцији. Дискриминација мушкараца је већ почела, и има тенденцију експоненцијалног убрзања: немогућност да остваре старатељство над својом децом по разводу (а у многим случајевима и да их уопште виђају), фабрикација феминистичких митова који представљају жене као експлоатисане жртве већ непостојећег патријархата (бесплатан рад у кући, дискриминација у запошљавању, доходовни јаз), нови закони који уз преувеличавање потребе заштите жена врше прогон мушкараца, и кампање у којима се мушкарци оптужују и за шта јесу, а још више за шта нису учинили (#MeToo, #znak_paznje) уз истовремену феминизацију мушкараца (#HeForShe, критичке студије маскулинитета, „омладински“ тренинзи) о којима опширније можете наћи у мојим осталим чланцима (линк на дну текста), или претрагом на Гуглу.

СТАЊЕ У СРБИЈИ У 21. ВЕКУ

Од „демократских промена“ октобра 2000. године, и оријентације ка Европској Унији као јединој алтернативи, званична политика Србије прочела је да прати феминистичку политику (идеологију) Савета Европе (СЕ) и Уједињених нација (УН), уз бујање НВО финансираних из иностранства које су под изговором заштите жена и деце (као да су њихова права у Србији у последњих 70 година била угрожена) почеле да воде политику „родне равноправности“, која је заправо лицемерна, антипородична и депопулациона. Ове тезе ћемо аргументовати детаљном анализом Закона о спречавању насиља у породици, актуелног Закона о равноправности полова, и предложеног Закона о родној равноправности, који су сви имплементације Истанбулске конвенције СЕ коју је Србија ратификовала 2013. године, а око чије су се ратификације у Хрватској недавно ломила копља, и против које су у Загребу и Сплиту организовани протести са више десетина хиљада учесника, махом позваних од стране католичких и породичних НВО. Наши суседи оправдано тврде да је Истанбулска конвенција тројански коњ демографског пада, и увођење непородичне родне идеологије.

ЗАКОН О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ

Као да сви грађани, а посебно жене, нису биле већ довољно заштићене од насиља, Србији је наметнут Закон о спречавању насиља у породици, који је већ у првих 6 месеци своје примене (друга половина 2017. године) довео до 6 пута већег броја пријава насиља у породици у односу на исти период 2016. године, односно 13 пута већег у односу на период 2008 – 2014. Свакако да се овај експоненцијални раст не може објаснити изговором да су се од овог новог закона жене нагло одважиле да пријављују насиље које је и до тада постојало, нити да су мушкарци нагло постали насилнији према њима. Онима који су прочитали закон јасно је да је по среди знатно проширивање дефиниције насиља, као и могућност да се пријави насиље које се још није ни догодило, само на бази „страха“ да би се оно могло догодити. Тако се сада и обична породична свађа без физичког насиља може претворити у пријаву насиља, на коју је полиција обавезна и тренирана да реагује одстрањивањем „насилника“ из дома на 48 сати, а потом се уз препоруку пристрасних Центра за социјални рад често искомпликује у продужену меру забране приласка „жртви“ у трајању од 30 дана. Лажно пријављивање насиља се не може доказати, јер се женама увек верује, и по феминистичкој догми, оне су увек невине жртве. У то сада мора да верује и полиција, јер су казне за нереаговање високе, а њихову обуку, као и надгледање спровођења закона води феминистичка НВО Аутономни женски центар, који је сада држава у држави, јер су институције (судство, ЦСР и полиција) обавезне да јој на месечном нивоу шаљу извештаје. Медији здушно прате рад органа и бурно извештавају о овом надуваном броју пријава, као и броју убијених жена, иако жене убијене у породичном насиљу чине само један посто свих насилних смрти у Србији, али остале очигледно нису тако важне да би се о њима писало и говорило (иначе 3 / 4 свих насилних смрти одпадају на мушкарце). Оваквим извештавањем се ствара психоза страха, и креира слика о породици као најнебезбеднијем месту, што младе дестимулише да је уопште и заснивају.

ЗАКОН О РАВНОПРАВНОСТИ ПОЛОВА, КВОТЕ ЗА ЗАПОШЉАВАЊЕ ЖЕНА

Примена родне равноправности у Србији иде убрзаним темпом, и Закон о равноправности полова из 2009. године је изгледа већ „застарео“. У Закону о родној равноправности чије усвајање се сада захтева, и који треба да га замени, се квоте за запошљавање жена на руководећим положајима у политици повећавају са 30 на 40 посто, а проширује се и број области у којима је ово неопходно применити, док истовремено одбијају иницијативе увођења квота у областима у којима су мушкарци мање заступљени (судство, школство, социјални рад, старатељство по разводу), показујући колико је „родна равноправност“ лицемеран термин и пракса. Увођењем квота намеће се послодавцима да не бирају према квалитету кандидата, већ према полу и обавезујућим квотама. Академске феминистичке перјанице отворено пишу да су квоте само привремене, док се њиховим повећањем за десетак година не дође до паритета, тј. када ће половина свих руководећих позиција бити резервисана за жене, наравно то се захтева само за ова радна места, док ће мање плаћене послове, рискантне и физички тешке галантно препустити мушкарцима да их и даље обављају. Мушкарци као стари патријархални каваљери само узмичу, и женама остављају све више простора, губећи своје позиције у економском и политичком животу, и смањујући своје шансе да се ожене и имају породицу, пошто је познато да запосленост, и то на добро плаћеним пословима, јесте један од битних услова за брачност мушкараца, али није услов за удају када су жене у питању. Слабљење економске позиције мушкараца због усиљеног запошљавања жена кроз систем квота негативно ће се одразити на број новосклопљених бракова и број новорођене деце. Економска еманципација жена и пристрасна примена доделе старатељства над децом по разводу довешће до повећаног броја развода (јер су жене аутоматски добитници, и оне га најчешће иницирају), једнородитељских породица у којима отац супротно својој вољи неће бити присутан, и општој деградацији хетеросексуалне породице као модела одрастања и васпитавања деце. Уз финансијску подршку државе „жртвама породичног насиља“, а то ће наводно бити свака друга разведена жена, помоћи једнородитељским породицама, и економског оснаживања жена путем запошљавања преко квота, мушкарац ће постати непотребан, сем као порески обвезник за пуњење буджета из кога ће се наведено финансирати, и као обвезник алиментације за децу коју више неће моћи виђати. У таквој ситуацији питање је који ће се мушкарац одлучити да има децу, посебно ако треба да жени остави и стан, што се постиже губљењем права поседа након забране приступа „жртви“ насиља, или предложеним изменама Породичног закона како је недавно покушано у Хрватској.

ЗАКОН О ЗАБРАНИ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Повереница за заштиту  равноправности је недавно изјавила да су „жене све спремније да пријаве дискриминацију на послу“. Последица тога је да док је феминистичке политике биће и „дискриминације“ жена, а последица је да ниједан послодавац више неће моћи да отпусти ниједну жену, јер ће она пријавити дискриминацију, а као што већ знамо женама се увек верује, оне су увек невине жртве (дискриминације, сексуалног узнемиравања, сексуалног насиља, ...). Неће помоћи ни то што су жене у 80 - 90% случајева судије, психолози и социјални радници, па свакако знамо какав ће бити исход пресуда у случајевима "дискриминације". Последично, када послодавац буде морао да редукује број запослених, он неће моћи да отпусти оне који му најмање требају и доприносе, већ ће то морати да буду бели, хетеросексуални мушкарци, јер су све остале "мањине" заштићене као бели медведи, што ће довести до даљег урушавања економије, породице, и демографског колапса који ће се у наредним годинама интензивирати.

ЗАКОН О РОДНОЈ РАВНОПРАВНОСТИ

Шлаг на торти је нови Закон о родној равноправности који је у припреми, али који уз повећање квота за запошљавање жена и проширење области у којима ће оне важити, доноси и низ нових врста насиља по којима ће се мушкарци процесуирати, и на бази чега ће им се одузимати имовина, социјалне и професионалне позиције. Када се он усвоји и почне његова примена, на сваком месту где се мушкарци и жене сусрећу постојаће могућност пријаве за сексуално узнемиравање, прогањање, силовање, и шта већ, наравно лажних пријава ће бити највише, али за мушкарце неће бити заклона, биће отворена сезона лова на њих 12 месеци у години, на послу, факултету, на улици и у ноћном клубу, и у породичном дому. До сада су могли само да се плаше развода и отимања деце и имовине, јер сем у веома ретким случајевима нису могли да очекују да ће деца остати са њима, али сада неће смети да изађу ни на састанак, јер ако девојка попије и једно алкохолно пиће, вођење љубави са њом може сутрадан да резултује у пријави за силовање, а ни у браку више неће бити сигурни од тога. Параноја ће постати свеопшта и свакодневна, а ови закони се и доносе не да би се жене заштитиле, већ да би се мушкарци прогонили, полови раздвајали, а број деце и даље, сада повећаном брзином, опадао.

ЗАКЉУЧАК

Услед великог заговарања права жена, и њихове заштите, остадоше мушкарци и породица без својих елементарних права и заштите. У психози страха и неповерења међу половима која ће настати упорном применом нових закона који су настали ратификацијом Истанбулске конвенције, мере Владе са финансијском стимулацијом рађања неће дати никакве резултате, криза ће се продубити, а демографски крах убрзати. Једино решење је прекид са феминистичком политиком базираном на Истанбулској конвенцији, лустрација њених заговорница, као и неутралисање свих НВО чије деловање има антипорородични и депопулациони ефекат и циљ.

Mihailo Aliๆ, analiti่ar rodne politike, aktivista za porodi่na i muška prava

Референтни чланци на http://www.ultrahome.in.rs/muska/skkMA.html