Бигар је локални материјал који се користио за надгробне споменике у селима око Алексинца почетком 19. века, порозан је и после 100 година почиње да пропада. Каменоресци који су то знали уклесивали су мањи број слова дубље, па и сада можемо прочитати, углавном само годину и име. На Алексиначком гробљу има два оваква споменика, и оба су близу цркве. Просечна дебљина им је између 20 и 30 цм, док су новији од пешчара били између 10 и 20 цм, а крајем века, и мањи су били дебљине испод 10 цм.

У харачком тефтеру из 1833. имамо домаћинство 30. у коме су потомци Еремије: Илија Јеремић, 25, брат Милош, 5, удовица и синови: Јанко, 13, Павле, 15. Јанко се 1841. призетио у Глоговици, а Павле умро у 21. години 1839. 

Илија и Милош се не појављују у попису 1862, где једино постоји домаћинство под бројем 593: Веселин Еренић, надничар, 58 г, жена Стојанка 45 г, кћи Наста 18 г. Веселин се појављује 1834. као Веселин Мутавџија (презиме Јеремић откривамо према списку мутавџија 1836), а као Еремић и на крштењу код Тасе Нешића 1842. године, па је сигурно син неког Еремије (али не овог сахрањеног 1830. у Алексинцу). На каснијем попису 1884. године налазимо Раденка, и сазнајемо да је рођен у селу Трупале, округ Нишки: 106. Раденко В. Јеремић, свештеник, 61, синови: Костадин, обућар, 28, Миладин, 28, снаха Христина, 26, унук Душан, 3, унука Лепосава, 2, маћеха Стојанка, 76, .... Видимо да је Раденко Веселинов син из првог брака (рођен 1823, а Веселин 1804), јер у његовом домаћинству живи маћеха Стојанка, Веселинова друга жена, а и по средњем слову потврђујемо да му је Веселин отац.