Мане се доселио у Алексинац са женом и две ћерке (Сусом и Еленом) почетком 1840-их. Ту су му се родила још два сина и две ћерке (Јанићије 1843, Никола 1846, Василија 1849, и Кристина 1851). На први поглед успешна прича, али до пописа 1862. у животу остају само жена и синови:

290. Марија жена поч. Мане Илијћа, бив. терзије, 40 г, син Јанаћко, рабаџија, 17 г. — Имање: 1 кућица, 3/4 дана земље ораће и 1 виноград у вредности 9 д. — Месечни приход од рабаџијлука 5 т. — По приходу спада у II класу. (Јанаћко 1862. заправо има 19 година, али је мајка пријављивила 2 године мање да би испао малолетан у случају неке изненадне војне мобилизације).
291. Никола Илијћ, слуга, 16 г. — Имање: нема. — Месечни приход од заслуге узимајући у рачун рану и квартир 3 т. — По приходу спада у I класу. 

Као самохрана мајка са малим имањем које јој је муж оставио, Марија је морала да запосли оба сина од младих година, старијег као превозника, млађег као слугу. Из књиге умрлих сазнајемо редослед и године смрти ћерки које су поменуте на нађеном надгробном споменику: Суса 1844, Василија 1850, Христина 1852, Елена 1855, средње две су живеле само по годину дана. Мане је умро 1855. За Кристину и Василију нисмо морали ни тражити, јер сама чињеница да нису у домаћинству на попису 1862. говори да су умрле, пошто су биле премладе да се удају (имале би 11 и 13 година). Вероватно из сујеверја, да више не буде превремених смрти у породици, Марија је наручила камени споменик за све њих, и успело је, од 1855. више није било смрти, сви се налазе на следећем попису 1884:

550. Јанаћко Манић, земљеделац, 45, жена Кристина, 30, ћери: Стана, 12, Лепосава, 6, мајка Мика, 75. (овде су Јанаћку повећали старост за 4 године, да би овај пут прешао границу за трећепозивце при мобилизаци)
984. Никола Манић, земљеделац, 38, жена Ђурђа, 30, син Костадин, 5/12, ћери: Перса, 10, Ружа, 6. (Никола има тачно колико би и требао 22 године након пописа 1862).