Како је већ легендарни истраживач српских надгробних споменика Радојко Николић ("Каменописци народног образа", 1998, стр. 66) приметио, "постојало је неколико историјско-стилских раздобља, која су се испољавала у мањој или већој различитости облика споменика, заступљеношћу текстуалних садржаја, језичко-правописним особеностима, техником и стилом урађености, и сл. Та раздобља трају отприлике по тридесетак година, ...". На примеру пронађених споменика у Алексинцу и околини овде ћемо анализирати, потврдити и проширити његове наводе.

У Алексинцу имамо споменике који покривају распон од почетка 1820-их до почетка 1880-их, као и новије, до данашњих дана. Споменици у Липовцу почињу од краја 18. века, па можемо говорити о још једном тридесетогодишњем раздобљу које је предходило уоченим у Алексинцу (1820 - 1850, и 1850 - 1880). И заиста, док су најранији споменици грубе обраде, веома масивни и са огромним, неправилним словима и њиховим распоредом, како време протиче мењају се примењене врсте камена, рафинира обрада површина и уједначавају слова и њихово слагање у редовима. Овај најранији период карактерише употреба бигара и кречњака:

Следећи период доноси широку употребу пешчара као материјала за градске споменике, док се у планинском селу Липовац и даље задржава употреба традиционалног, локално вађеног камена. Слично је и са обликом, село је традиционална средина, и ту нема много промене у облику споменика и стилу и садржају записа, док у граду видимо нове елементе као што су јабучасти додаци на ивицама кракова крста (по једна полулопта за жене, децу и неожењене, две или три за ожењене мушкарце), као и две нове врсте уклесаног крста (у кругу или без):

Период од средине 19. века уводи знатне и убрзане промене у облик споменика, као и садржину и стил записа:
1. Обавезне скраћенице ИС ХС НИ КА (Исус Христ побеђује) губе знакове који означавају скраћенице (~ или - изнад ИС ХС), а при крају периода повремено и нестају са споменика
2. Старословенски увод ЗДЕ ПОЧИВАЕТ се замењује преводом ОВДЕ ПОЧИВА / ЛЕЖИ
3. Уклесани крст са попречним тракама на крајевима три крака (који вероватно симболизују везе којим је тело Христово причвршћено на крст) смењује крст без попречних трака, са обрнутим троугловима на сва четири краја / крака
4. Јавља се нови облик споменика, где се кракови крста при завршетку уочљиво шире да подсећају на крила анђела, и на којима се реч Христ скраћује са ХР уместо са ХС како је уобичајено на класичним (византијским и осталим) крстовима:

Четврти период од почетка / средине 1880-их година карактерише драстична промена облика споменика, па он уместо антропоморфног крста постаје црква са крстом на крову, а текст постаје униформан, слова једнака, и сложена као у Гутенберговој штампарској машини. Пешчар замењује нови материјал, гранит, који омогућава клесање већег броја мањих слова, и детаљније епитафе:

додатне напомене:
Бигар је шупљикава калцијум карбонатна стена која се ствара око извора, водопада и у пећинама губљењем СО2 из раствореног калцијум-бикарбоната. Стена је порозна, водопропусна, лака за обраду. Много се користила при изградњи српских средњевековних манастира а данас се користи и у грађевинарству и као архитектонски камен. Бигра има код Бајине Баште и Ужица, Пирота (манастир Бигар), ...

Кречњаци су изграђени су од калцита, али се као примесе јављају кварц, минерали глина, оксиди гвожђа, итд. Боје су беле до сиве или руменкасте. Као грађевински камен експлоатише се  код Голупца, код Параћина и у Источној Србији.