Ovo nije kritika žena, već kritika kako
radikalne feministkinje predstavljaju i podučavaju žene kao žrtve. Mnogim
ženama se čini da je povoljno da poveruju u takvu sliku, jer postoje privilegije
koje dobijaju zbog nje. Međutim te prednosti su samo privremene i u osnovi
nemoralne, jer se zasnivaju na smanjenju i otimanju prava muškaraca, i
vode njihovom nezasluženom progonu, što će, pre ili kasnije, dovesti do
njihove ogorčenosti i otpora (maskulizma), odnosno sukoba polova. Stoga
žene pristalice jedine održive i stvarne ravnopravnosti odbacuju licemernu
rodnu ravnopravnost, ne prihvataju otete privilegije, i bore se uz muškarce
protiv ovakvog izvitoperenog feminizma.
1. Žrtva nikad nije kriva, naravno samo ako je žena
Kada žena ubije muškarca, uvek je pravdaju
da je prethodno trpela nasilje od njega, čak i ako nije, a za muškarca
se odmah piše da je monstrum, bez ulaženja u hronologiju događaja koji
su prethodili ubistvu. Posledica toga je da on dobija u proseku trostruko
veću kaznu nego ona, ako je doživi, jer bar pola njih po ubistvu izvrši
samoubistvo, što kod žena nikada nije slučaj, one se nikada ne kaju. Ne
mogu sve žrtve biti nevine, bilo da su žene, bilo da su muškarci, kogod
da ih je ubio, život jednostavno nije crno-beli. Prvo da vidimo šta se
pod „nevina“ podrazumeva. Nevina žrtva je ona koja nije svojim ponašanjem
i izborima doprinela da dođe do ubistva. Naravno da ima takvih – ako žena
želi da ode od muškarca, a on je iz ljubomore ne pušta, i na kraju je ubije,
to je svakako nevina žrtva. No šta je sa gramzljivom ženom, koja je od
samog početka veze znala da se petlja sa kriminalcem zbog toga što voli
alfa muškarce i luksuz koji joj pruža, a kada on reši da je napusti, ona
ga ucenjuje decom, imovinom, lažnim prijavama za nasilje ili provociranjem
nasilje da bi ispala žrtva i uzela neproporcionalno više nego što joj pripada?
Da li je i ona nevina žrtva posle dugog niza godina ucenjivanja i njegovog
zlostavljanja od strane institucija na bazi njenih prijava? Činjenica koja
se krije je da su 3/4 žrtava ubistva muškarci. Nebitno je što njihove ubice
nisu žene, čak i neka ubistva naručena od strane žena se ne uvode u broj
muškaraca ubijenih u nasilju u porodici. Neke žrtve ubistava su nevine,
druge nisu, u manjoj ili većoj meri su tome doprinele izborima i ponašanjem.
Druga zabluda koje šire feministkinje je da je svaki put kada muškarac
ubije ženu to zločin iz mržnje zato što je ona žena. On nju ubija što je
gramzljiva, jer ga progoni institucijama (CSR, policija, sudstvo), a ne
zato što je žena. Taj bi ubio i muškarca koji bi hteo da mu otme teško
stečenu imovinu, a kriminalci svakodnevno nose glavu u torbi, i to nije
lak „posao“, pa se oni nerado odvajaju od svojih „rezultata rada“. Takođe,
u muškarcima koji su izdržavali devojke i žene na visokom nivou luksuza,
a one su lakirale nokte dok su oni rizikovali život za taj luksuz, se javlja
snažan otpor kada im te žene potom pokušaju da uzmu i decu i imovinu, a
znamo da su institucije na ženskoj strani. Stoga je „femicid“ izmišljena
kategorija, a cilj je samo da bude otežavajuća okolnost, i da muškarac
dobije veću kaznu nego prosečnu, u odnosu na onu koju bi dobio da je ubio
muškarca. Prezaštićenost grupe čini njene predstavnike bahatim, jer osećaju
da im niko ništa ne može, što u primeru žena u postupcima razvoda čini
muškarce još ozlojeđenijim, jer po razvodu ne mogu da dobiju ni pola tekovina,
a ima i slučajeva da pod lažnim optužbama za nasilje u porodici žene faktički
ako ne i pravno, na duži rok dobiju 100% i imovine i starateljstva u odnosu
na uobičajenih 50% imovine i 75% starateljstva.
2. Patrijarhat je Pakao, ali u njega feministkinje ne veruju, pošto su ateisti
Prema feministkinjama glavni uzrok ženske
patnje je patrijarhat, to je po njima sistem muške nadmoći koji ih eksploatiše,
i paralela je religijskog Pakla. U stvarnosti, patrijarhat je sistem zaštite
žena, i podele odgovornosti i privilegija prema zaslugama. Takođe, on ne
postoji bar već 50 godina, ili je ozbiljno urušen delovanjem feminizma.
Žene su dobile pravo glasa, pravo na obrazovanje i rad, posedovanje imovine,
istu plaćenost za isti rad, jednom rečju – ravnopravnost. Povik na patrijarhat
danas je samo radi traženja dodatnih privilegija. Inače, feminizam kao
neo-marksistička ideologija u religiji vidi konkurenciju za duše i srca
pristalica, pa je kao i komunizam anti-religiozan i ateistički. Nasuprot
religijskom fokusu na porodicu, feminizam je individualistička ideologija
sebičnih pojedinki, što je dodatni razlog za sukob sa religijom.
3. Žena je izložena neplaćenom kućnom radu kod oca, muža i svuda gde je izdržavana
Mit koji služi za podbunjivanje žena protiv
muževa, i odbijanje devojaka od zajednice sa muškarcima je mit o neplaćenom
kućnom radu. Poznato je da žene više rade u kući nego muškarci, no svakako
taj rad ne prolazi nenagrađen, iako je formalno neplaćen. Mnogo je razloga
za veću radnu angažovanost žene u kući, no nijedan nije posledica diskriminacije
i izrabljivanja od strane muškaraca kako feministkinje pokušavaju da podmetnu.
Ne radi se o tome da partneri koji podjednako zarađuju van kuće neravnomerno
rade u kući, jer je nelogično da bi u toj situaciji bilo ko prihvatio da
radi više, nego o tome da ili muškarac više zarađuje jer je više uložio
u svoje školovanje, pa onda žena malo više radi u kući da to kompenzuje,
ili žena uopšte ne radi van kuće, u kom slučaju će znatno doprineti statistici
da žene više rade u kući, pošto bi u tom slučaju bilo nepošteno da očekuje
da muškarac uopšte radi u kući! Čak i u situacijama kada podjednako zarađuju,
postoji mogućnost da žena više troši na sebe od muškarca, pa da njemu ostaje
više, što koristi da je vodi na večere ili putovanja, ili je kupuje skuplje
poklone nego ona njemu, što nju obavezuje da više od njega radi u kući.
Za detalje pogledajte moj članak potkrepljen zvaničnim statističkim podacima[1].
4. Žena je manje plaćena za isti rad, nezavisno od broja sati, uslova rada i profesije muškarca
Mit koji služi za podbunjivanje žena protiv
poslodavaca, i opravdanje zašto muževi svoje žene delimično izdržavaju
i kada su zaposlene. Da muškarci zarađuju više je poznato, i to niko ne
spori. Međutim oni studiraju teže, i društvu potrebnije, dakle traženije,
fakultete, rade veći broj sati, noću, vikendima i praznicima, u tešim vremenskim
uslovima, a ne u klimatizovanim kancelarijama kao velika većina žena. Konačno,
ovaj mit je lako oboriti i čisto zdravorazumski: koji poslodavac bi angažovao
ijednog muškarca, ako može da umesto toga primi ženu da mu isti rad završi
za manje novca, čime bi sebi povećao profit. Kako znamo da u državnoj službi
svakako ne postoji diskriminacija po polu, posebno u platama za isti rad,
ovim dokazujemo da nje nema ni kod privatnih poslodavaca. Za detalje pogledajte
moj članak potkrepljen zvaničnim statističkim podacima[2].
5. Žena je žrtva nasilja u porodici, na radnom mestu, i u javnom prevozu[1] (zato češće koriste taksi)
Mit broj tri: nasilje nad ženama je svakog
dana sve prisutnije. Delovanjem feministkinja psihoza straha o ugroženosti
žena nasiljem se svakodnevno pojačava. Proširuju se kako spisak situacija
u kojima je ona izložena tom „nasilju“, tako i definicije nasilja, a svakodnevno
se radi na traženju sve većih kazni za heteroseksualne muškarce koji su
navodni nasilnici. U praksi, moja analiza iz tri ugla pokazala je da od
svog prijavljenog nasilja, samo 10 posto je stvarno fizičko nasilje, a
skoro trećina prijava se odmah odbacuje kao neosnovana[3]. Ranija analiza
je pokazala da je broj krivičnih presuda za nasilje u porodici u intervalu
2004. – 2016. približno konstantan, na nivou 2000 godišnje, a ni 2017,
bez obzira na desetostruko veći broj prijava nasilja, nije ovu brojku povećala
preko 2700. Prošle godine je u fokusu feminističkih kampanja bilo nasilje
u porodici. Ove godine u Srbiji je aktuelna kampanja seksualnog uznemiravanja
u školama i na fakutetima, a povremeno i u vozilima javnog saobraćaja.
Na tribine o nasilju se dovode čitavi razredi dominatno ženskih srednjih
škola, da se obrazuju kako da prepoznaju, prijave i oslobode se nasilnika
(malo podseća na knjižarski hit Za Ze Gabor iz 1970-ih: “Kako uhvatiti,
zadržati i otarasiti se muškarca”), na Jutjubu o tome govore plaćene feministkinje,
blogerke i influenserke (Milica Lepotica, i Lea Stanković), a postoji i
veb sajt mogudaneću.rs, čijim kampanjama za srednju školu i fakultet sam
posvetio čak dva članka[4] [5].
6. Žena, u ulozi majke, je bolji roditelj, no feministkinje se zadovoljavaju da budu i samo tetke
Najvažniji polni stereotip je da je majka
bolji roditelj, i potrebnija detetu nego otac, čak i nakon njegove desete
godine. Posledica toga je da 90 posto samostalnog obavljanja roditeljskog
prava (starateljstava) po razvodu dobijaju majke, a očevima samo ostaje
obaveza plaćanja alimentacije uz neizvesnu mogućnost viđanja dece. Feministički
tekstovi takođe tvrde da tetke "psihološki, imaju decu, imaju to osjećanje
trijumfa koje dete donosi i srećne su i ispunjene"[6], doprinoseći daljoj
depopulaciji, koja je glavni focus feminističkog delovanja danas (kao i
širenje LGBT propagande, iz istog razloga), jer je finansirano od strane
globalističkih elita kojima u Četvrtoj tehnološkoj revoluciji stanovništvo
vise nije potrebno ni za rad ni za ratovanje, pa nalaze razne načine da
se viška oslobode i da se u budućnosti ne stvara.
7. Zločin nikada ne zastareva, možete ga prijaviti i nakon 30 godina od kada tvrdite da se dogodio
Ovo je definicija svetske feminističke
#MeToo kampanje optuživanja muškaraca na pozicijama moći za seksualna uznemiravanja
koja su se navodno desila pre 30 godina, radi njihove diskreditacije i
zamene (ženama).
8. Žena nikada ne laže, ona nikada nije gramzljiva, i ne postoji opravdanje za nasilje nad njom
Ovo je u vezi sa zapovestima 7 (žena nikada
ne laže, „žrtvi“ se mora bezrezervno verovati, i u odsustvu dokaza), i
zapovesti 1 (žena je uvek nevina žrtva, ne sme se ni pomisliti da je ona
postala žrtva jer je gramzljiva). Učestvovao sam nedavno na tribini na
kojoj je skrušenim glasom srednjovečna žena pričala kako je žrtva pritisaka
(sada se to zove „nasilje“) svog uticajnog bivšeg supruga, i kako on pokušava
da sakrije i umanji svoju imovinu koju mora da podeli sa njom po razvodu.
Kada sam joj odgovorio da nikakvog nasilja ne bi bilo da je malo skromnija,
i prepoznala koliko je on rizikovao da dođe do te imovine dok je ona sedela
kod „svoje“ (luksuzne) kuće, i ko zna gde sve još, ona nije ni odgovorila,
očigledno odlučna da mu uzme polovinu i nastavi da glumi žrtvu.
9. Žena sve može, i ništa ne mora
Sa feminističkog sajta mogudaneću.rs, opis nove žene za 21. vek:
Za one kojima to nije dovoljno, evo priče
kako je žena sa decom navodno sama izgradila ogromnu kuću samo gledajući
instrukcije na Jutjubu. Naravno puno toga vam ne kaže, a ni koliko pomoći
sa strane (finansijske i građevinske) je dobila[7].
10. Osećanja su bitnija od činjenica, a privilegije idu i bez odgovornosti
U svakom medijskom nastupu, u svakom istraživanju
od strane feministkinja, osećanja se stavljaju u prvi plan. Razlog za to
je što je na gledaoce, slušaoce i čitaoce lakše uticati emocionalno, nego
racionalno, a takođe jer pravi podaci i statistike ne odgovaraju preuveličanim
nalazima koje feministkinje iznose da bi širile atmosferu straha, i sebe
postavljale za kormilo rešavanja ovih problema, sa namerom da ih nikada
ne reše, jer bi time prestala potreba za njima, presušilo finansiranje,
i one izašle iz fokusa. I u upitniku sa 20 kriterijuma za procenu rizika
koji je razvila feministička NVO Autonomni ženski centar (AŽC) a koji obavezno
primenjuje policija kada dođe u kuću po prijavi nasilja u porodici, od
svih kriterijuma je ženin strah najvažniji[3]. Što se privilegija tiče,
one se traže na bazi istorijske diskriminacije i navodne eksploatacije
žena, nešto kao što su crnci dobili u Americi 1980-ih u formi afirmativne
akcije, pozitivne diskriminacije, ili preferencijalnog tretmana za upis
na univerzitete, a u Srbiji sada postižu kvotama za žene za rukovodeća
mesta u ekonomiji i politici. Znači ne radi se o promociji na bazi zasluga,
meritokratiji, već na bazi pola, rodnog identiteta, seksualnog opredeljenja
ili statusa “ugrožene manjine” i “ranjive grupe”. Ovaj system svakako ne
zagovara odgovornost, uporan rad, već penjanje uz socijalnu lestvicu putem
lobiranja i politike.
P.S. Nakon što sam objavio članak, lomio sam se da li treba da promenim naslov, jer "zapovesti" kao u "Božije zapovesti" se odnose na pojedinca, i govore kako on treba da se vlada. Razmišljao sam da "zapovesti" promenim u "dogme". Na kraju sam ostavio, jer sam shvatio da su ove zapovesti koje sam izneo zapravo date od feministkinja (zato su "feminističke zapovesti", pandan "Božijim zapovestima") društvu (a ne pojedincu, kao u Božijim). Tu se termini dogma i zapovest prepliću, jer su to neupitne "istine" koje su date društvu kao obaveza verovanja, i ponašanja. Naravno, to ne bi bilo moje pisanje da je potpuno ozbiljno, pa sam na kraj svake zapovesti dodao i svoj "duhoviti" komentar.
-----------------------------------------------------------------------------
[1] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/04/04/zene-su-zrtve-neplacenog-kucnog-rada-i-ostali-feministicki-mitovi/
[2] http://www.ultrahome.in.rs/muska/drugaStranaStatistike.html
[3] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/09/25/koliko-nasilja-ima-u-44-728-prijava-nasilja-u-porodici/
[4] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/10/20/marko-je-priznao-da-je-pogresio-da-se-nasilnicki-ponasao-i-preuzeo-odgovornost/
[5] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/10/21/zahtevam-da-budem-zasticena-od-seksualnog-uznemiravanja/
[6] http://www.6yka.com/novosti/najlepsi-tekst-o-njenom-velicanstvu-tetki-ona-lijeci-djecju-dusu
[7] http://www.6yka.com/novosti/za-9-mjeseci-svojim-rukama-izgradila-kucu-majka-cetvoro-djece-napravila-savrsen-dom