Deset feminističkih zapovesti (ali koje će uticati na živote svih)

Ovo nije kritika žena, već kritika kako radikalne feministkinje predstavljaju i podučavaju žene kao žrtve. Mnogim ženama se čini da je povoljno da poveruju u takvu sliku, jer postoje privilegije koje dobijaju zbog nje. Međutim te prednosti su samo privremene i u osnovi nemoralne, jer se zasnivaju na smanjenju i otimanju prava muškaraca, i vode njihovom nezasluženom progonu, što će, pre ili kasnije, dovesti do njihove ogorčenosti i otpora (maskulizma), odnosno sukoba polova. Stoga žene pristalice jedine održive i stvarne ravnopravnosti odbacuju licemernu rodnu ravnopravnost, ne prihvataju otete privilegije, i bore se uz muškarce protiv ovakvog izvitoperenog feminizma.
 

1. Žrtva nikad nije kriva, naravno samo ako je žena

Kada žena ubije muškarca, uvek je pravdaju da je prethodno trpela nasilje od njega, čak i ako nije, a za muškarca se odmah piše da je monstrum, bez ulaženja u hronologiju događaja koji su prethodili ubistvu. Posledica toga je da on dobija u proseku trostruko veću kaznu nego ona, ako je doživi, jer bar pola njih po ubistvu izvrši samoubistvo, što kod žena nikada nije slučaj, one se nikada ne kaju. Ne mogu sve žrtve biti nevine, bilo da su žene, bilo da su muškarci, kogod da ih je ubio, život jednostavno nije crno-beli. Prvo da vidimo šta se pod „nevina“ podrazumeva. Nevina žrtva je ona koja nije svojim ponašanjem i izborima doprinela da dođe do ubistva. Naravno da ima takvih – ako žena želi da ode od muškarca, a on je iz ljubomore ne pušta, i na kraju je ubije, to je svakako nevina žrtva. No šta je sa gramzljivom ženom, koja je od samog početka veze znala da se petlja sa kriminalcem zbog toga što voli alfa muškarce i luksuz koji joj pruža, a kada on reši da je napusti, ona ga ucenjuje decom, imovinom, lažnim prijavama za nasilje ili provociranjem nasilje da bi ispala žrtva i uzela neproporcionalno više nego što joj pripada? Da li je i ona nevina žrtva posle dugog niza godina ucenjivanja i njegovog zlostavljanja od strane institucija na bazi njenih prijava? Činjenica koja se krije je da su 3/4 žrtava ubistva muškarci. Nebitno je što njihove ubice nisu žene, čak i neka ubistva naručena od strane žena se ne uvode u broj muškaraca ubijenih u nasilju u porodici. Neke žrtve ubistava su nevine, druge nisu, u manjoj ili većoj meri su tome doprinele izborima i ponašanjem. Druga zabluda koje šire feministkinje je da je svaki put kada muškarac ubije ženu to zločin iz mržnje zato što je ona žena. On nju ubija što je gramzljiva, jer ga progoni institucijama (CSR, policija, sudstvo), a ne zato što je žena. Taj bi ubio i muškarca koji bi hteo da mu otme teško stečenu imovinu, a kriminalci svakodnevno nose glavu u torbi, i to nije lak „posao“, pa se oni nerado odvajaju od svojih „rezultata rada“. Takođe, u muškarcima koji su izdržavali devojke i žene na visokom nivou luksuza, a one su lakirale nokte dok su oni rizikovali život za taj luksuz, se javlja snažan otpor kada im te žene potom pokušaju da uzmu i decu i imovinu, a znamo da su institucije na ženskoj strani. Stoga je „femicid“ izmišljena kategorija, a cilj je samo da bude otežavajuća okolnost, i da muškarac dobije veću kaznu nego prosečnu, u odnosu na onu koju bi dobio da je ubio muškarca. Prezaštićenost grupe čini njene predstavnike bahatim, jer osećaju da im niko ništa ne može, što u primeru žena u postupcima razvoda čini muškarce još ozlojeđenijim, jer po razvodu ne mogu da dobiju ni pola tekovina, a ima i slučajeva da pod lažnim optužbama za nasilje u porodici žene faktički ako ne i pravno, na duži rok dobiju 100% i imovine i starateljstva u odnosu na uobičajenih 50% imovine i 75% starateljstva.
 

2. Patrijarhat je Pakao, ali u njega feministkinje ne veruju, pošto su ateisti

Prema feministkinjama glavni uzrok ženske patnje je patrijarhat, to je po njima sistem muške nadmoći koji ih eksploatiše, i paralela je religijskog Pakla. U stvarnosti, patrijarhat je sistem zaštite žena, i podele odgovornosti i privilegija prema zaslugama. Takođe, on ne postoji bar već 50 godina, ili je ozbiljno urušen delovanjem feminizma. Žene su dobile pravo glasa, pravo na obrazovanje i rad, posedovanje imovine, istu plaćenost za isti rad, jednom rečju – ravnopravnost. Povik na patrijarhat danas je samo radi traženja dodatnih privilegija. Inače, feminizam kao neo-marksistička ideologija u religiji vidi konkurenciju za duše i srca pristalica, pa je kao i komunizam anti-religiozan i ateistički. Nasuprot religijskom fokusu na porodicu, feminizam je individualistička ideologija sebičnih pojedinki, što je dodatni razlog za sukob sa religijom.
 

3. Žena je izložena neplaćenom kućnom radu kod oca, muža i svuda gde je izdržavana

Mit koji služi za podbunjivanje žena protiv muževa, i odbijanje devojaka od zajednice sa muškarcima je mit o neplaćenom kućnom radu. Poznato je da žene više rade u kući nego muškarci, no svakako taj rad ne prolazi nenagrađen, iako je formalno neplaćen. Mnogo je razloga za veću radnu angažovanost žene u kući, no nijedan nije posledica diskriminacije i izrabljivanja od strane muškaraca kako feministkinje pokušavaju da podmetnu. Ne radi se o tome da partneri koji podjednako zarađuju van kuće neravnomerno rade u kući, jer je nelogično da bi u toj situaciji bilo ko prihvatio da radi više, nego o tome da ili muškarac više zarađuje jer je više uložio u svoje školovanje, pa onda žena malo više radi u kući da to kompenzuje, ili žena uopšte ne radi van kuće, u kom slučaju će znatno doprineti statistici da žene više rade u kući, pošto bi u tom slučaju bilo nepošteno da očekuje da muškarac uopšte radi u kući! Čak i u situacijama kada podjednako zarađuju, postoji mogućnost da žena više troši na sebe od muškarca, pa da njemu ostaje više, što koristi da je vodi na večere ili putovanja, ili je kupuje skuplje poklone nego ona njemu, što nju obavezuje da više od njega radi u kući. Za detalje pogledajte moj članak potkrepljen zvaničnim statističkim podacima[1].
 

4. Žena je manje plaćena za isti rad, nezavisno od broja sati, uslova rada i profesije muškarca

Mit koji služi za podbunjivanje žena protiv poslodavaca, i opravdanje zašto muževi svoje žene delimično izdržavaju i kada su zaposlene. Da muškarci zarađuju više je poznato, i to niko ne spori. Međutim oni studiraju teže, i društvu potrebnije, dakle traženije, fakultete, rade veći broj sati, noću, vikendima i praznicima, u tešim vremenskim uslovima, a ne u klimatizovanim kancelarijama kao velika većina žena. Konačno, ovaj mit je lako oboriti i čisto zdravorazumski: koji poslodavac bi angažovao ijednog muškarca, ako može da umesto toga primi ženu da mu isti rad završi za manje novca, čime bi sebi povećao profit. Kako znamo da u državnoj službi svakako ne postoji diskriminacija po polu, posebno u platama za isti rad, ovim dokazujemo da nje nema ni kod privatnih poslodavaca. Za detalje pogledajte moj članak potkrepljen zvaničnim statističkim podacima[2].
 

5. Žena je žrtva nasilja u porodici, na radnom mestu, i u javnom prevozu[1] (zato češće koriste taksi)

Mit broj tri: nasilje nad ženama je svakog dana sve prisutnije. Delovanjem feministkinja psihoza straha o ugroženosti žena nasiljem se svakodnevno pojačava. Proširuju se kako spisak situacija u kojima je ona izložena tom „nasilju“, tako i definicije nasilja, a svakodnevno se radi na traženju sve većih kazni za heteroseksualne muškarce koji su navodni nasilnici. U praksi, moja analiza iz tri ugla pokazala je da od svog prijavljenog nasilja, samo 10 posto je stvarno fizičko nasilje, a skoro trećina prijava se odmah odbacuje kao neosnovana[3]. Ranija analiza je pokazala da je broj krivičnih presuda za nasilje u porodici u intervalu 2004. – 2016. približno konstantan, na nivou 2000 godišnje, a ni 2017, bez obzira na desetostruko veći broj prijava nasilja, nije ovu brojku povećala preko 2700. Prošle godine je u fokusu feminističkih kampanja bilo nasilje u porodici. Ove godine u Srbiji je aktuelna kampanja seksualnog uznemiravanja u školama i na fakutetima, a povremeno i u vozilima javnog saobraćaja. Na tribine o nasilju se dovode čitavi razredi dominatno ženskih srednjih škola, da se obrazuju kako da prepoznaju, prijave i oslobode se nasilnika (malo podseća na knjižarski hit Za Ze Gabor iz 1970-ih: “Kako uhvatiti, zadržati i otarasiti se muškarca”), na Jutjubu o tome govore plaćene feministkinje, blogerke i influenserke (Milica Lepotica, i Lea Stanković), a postoji i veb sajt mogudaneću.rs, čijim kampanjama za srednju školu i fakultet sam posvetio čak dva članka[4] [5].
 

6. Žena, u ulozi majke, je bolji roditelj, no feministkinje se zadovoljavaju da budu i samo tetke

Najvažniji polni stereotip je da je majka bolji roditelj, i potrebnija detetu nego otac, čak i nakon njegove desete godine. Posledica toga je da 90 posto samostalnog obavljanja roditeljskog prava (starateljstava) po razvodu dobijaju majke, a očevima samo ostaje obaveza plaćanja alimentacije uz neizvesnu mogućnost viđanja dece. Feministički tekstovi takođe tvrde da tetke "psihološki, imaju decu, imaju to osjećanje trijumfa koje dete donosi i srećne su i ispunjene"[6], doprinoseći daljoj depopulaciji, koja je glavni focus feminističkog delovanja danas (kao i širenje LGBT propagande, iz istog razloga), jer je finansirano od strane globalističkih elita kojima u Četvrtoj tehnološkoj revoluciji stanovništvo vise nije potrebno ni za rad ni za ratovanje, pa nalaze razne načine da se viška oslobode i da se u budućnosti ne stvara.
 

7. Zločin nikada ne zastareva, možete ga prijaviti i nakon 30 godina od kada tvrdite da se dogodio

Ovo je definicija svetske feminističke #MeToo kampanje optuživanja muškaraca na pozicijama moći za seksualna uznemiravanja koja su se navodno desila pre 30 godina, radi njihove diskreditacije i zamene (ženama).
 

8. Žena nikada ne laže, ona nikada nije gramzljiva, i ne postoji opravdanje za nasilje nad njom

Ovo je u vezi sa zapovestima 7 (žena nikada ne laže, „žrtvi“ se mora bezrezervno verovati, i u odsustvu dokaza), i zapovesti 1 (žena je uvek nevina žrtva, ne sme se ni pomisliti da je ona postala žrtva jer je gramzljiva). Učestvovao sam nedavno na tribini na kojoj je skrušenim glasom srednjovečna žena pričala kako je žrtva pritisaka (sada se to zove „nasilje“) svog uticajnog bivšeg supruga, i kako on pokušava da sakrije i umanji svoju imovinu koju mora da podeli sa njom po razvodu. Kada sam joj odgovorio da nikakvog nasilja ne bi bilo da je malo skromnija, i prepoznala koliko je on rizikovao da dođe do te imovine dok je ona sedela kod „svoje“ (luksuzne) kuće, i ko zna gde sve još, ona nije ni odgovorila, očigledno odlučna da mu uzme polovinu i nastavi da glumi žrtvu.
 

9. Žena sve može, i ništa ne mora

Sa feminističkog sajta mogudaneću.rs, opis nove žene za 21. vek:

Za one kojima to nije dovoljno, evo priče kako je žena sa decom navodno sama izgradila ogromnu kuću samo gledajući instrukcije na Jutjubu. Naravno puno toga vam ne kaže, a ni koliko pomoći sa strane (finansijske i građevinske) je dobila[7].
 

10. Osećanja su bitnija od činjenica, a privilegije idu i bez odgovornosti

U svakom medijskom nastupu, u svakom istraživanju od strane feministkinja, osećanja se stavljaju u prvi plan. Razlog za to je što je na gledaoce, slušaoce i čitaoce lakše uticati emocionalno, nego racionalno, a takođe jer pravi podaci i statistike ne odgovaraju preuveličanim nalazima koje feministkinje iznose da bi širile atmosferu straha, i sebe postavljale za kormilo rešavanja ovih problema, sa namerom da ih nikada ne reše, jer bi time prestala potreba za njima, presušilo finansiranje, i one izašle iz fokusa. I u upitniku sa 20 kriterijuma za procenu rizika koji je razvila feministička NVO Autonomni ženski centar (AŽC) a koji obavezno primenjuje policija kada dođe u kuću po prijavi nasilja u porodici, od svih kriterijuma je ženin strah najvažniji[3]. Što se privilegija tiče, one se traže na bazi istorijske diskriminacije i navodne eksploatacije žena, nešto kao što su crnci dobili u Americi 1980-ih u formi afirmativne akcije, pozitivne diskriminacije, ili preferencijalnog tretmana za upis na univerzitete, a u Srbiji sada postižu kvotama za žene za rukovodeća mesta u ekonomiji i politici. Znači ne radi se o promociji na bazi zasluga, meritokratiji, već na bazi pola, rodnog identiteta, seksualnog opredeljenja ili statusa “ugrožene manjine” i “ranjive grupe”. Ovaj system svakako ne zagovara odgovornost, uporan rad, već penjanje uz socijalnu lestvicu putem lobiranja i politike.
 

P.S. Nakon što sam objavio članak, lomio sam se da li treba da promenim naslov, jer "zapovesti" kao u "Božije zapovesti" se odnose na pojedinca, i govore kako on treba da se vlada. Razmišljao sam da "zapovesti" promenim u "dogme". Na kraju sam ostavio, jer sam shvatio da su ove zapovesti koje sam izneo zapravo date od feministkinja (zato su "feminističke zapovesti", pandan "Božijim zapovestima") društvu (a ne pojedincu, kao u Božijim). Tu se termini dogma i zapovest prepliću, jer su to neupitne "istine" koje su date društvu kao obaveza verovanja, i ponašanja. Naravno, to ne bi bilo moje pisanje da je potpuno ozbiljno, pa sam na kraj svake zapovesti dodao i svoj "duhoviti" komentar.

-----------------------------------------------------------------------------
[1] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/04/04/zene-su-zrtve-neplacenog-kucnog-rada-i-ostali-feministicki-mitovi/
[2] http://www.ultrahome.in.rs/muska/drugaStranaStatistike.html
[3] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/09/25/koliko-nasilja-ima-u-44-728-prijava-nasilja-u-porodici/
[4] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/10/20/marko-je-priznao-da-je-pogresio-da-se-nasilnicki-ponasao-i-preuzeo-odgovornost/
[5] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/10/21/zahtevam-da-budem-zasticena-od-seksualnog-uznemiravanja/
[6] http://www.6yka.com/novosti/najlepsi-tekst-o-njenom-velicanstvu-tetki-ona-lijeci-djecju-dusu
[7] http://www.6yka.com/novosti/za-9-mjeseci-svojim-rukama-izgradila-kucu-majka-cetvoro-djece-napravila-savrsen-dom
 

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska