Treća predstava koja predstavlja taj ženski bunt je svakako M.I.R.A. Ponovo Mirjana Karanović, ovaj put u ulozi Mire Trailović, osnivačice Bitefa. U intervjuu u biltenu festivala, u poznatom feminističkom maniru izjavljuje: "U ovom, i svim patrijarhalnim društvima, sloboda žene je ograničena muškom velikodušnoću, muškom milošću. Izađe li žena izvan okvira muške velikodušnosti, nastanu problemi, kad nešto hoćeš mimo onoga što ti neko velikodušno daje". Jednom rečiju, feministkinje nikada nisu zadovoljne, ni kada dobiju od Zavoda za statistiku podatak da je u prethodnoj godini više od 90.000 žena zaposleno, a muškaraca tek nešto više od 20.000 (iznesen u gornjem intervjuu). Nije dovoljno ni kada je 36% poslanica u parlamentu žensko (iako je prema Zakonu o ravnopravnosti polova dovoljno da ih bude 30%), iako udeo žena u članstvu političkih partija ne prelazi 10%, ni kada godišnje bude procesuirano 40.000 prijava nasilja u porodici, iako se radi o Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, pa je velika većina prijava za nasilje koje se nije ni desilo, ali je žena izrazila strah da bi se moglo desiti, što je dovoljno da se muškarac kriminalizuje. Gde je tu patrijarhat, gde "zanemareni, potisnuti i/ili porobljeni ženski identitet", gde je potreba za pobunom? Sem ako se ne radi o pobuni muškaraca.
Da bi se postigao ideološki cilj, sredstva
se ne biraju, pa glumice postaju dramaturškinje samo zato što su deklarisane
feministkinje, kao Vedrana Božinović za predstave Hasanaginica i M.I.R.A.
Danas nije dovoljno biti feministkinja, da bi se uspelo potrebno je biti
i autošovinistkinja, evo šta Vedrana kaže: "Nisam sigurna da mladje generacije
o tome kako se zaista poštuje čovek mogu naučiti od nas koji smo dvadeset
godina najbrutalnije i najkrvoločnije istrebljivali sve drugačije". Da
li je to izjavila ijedna Nemica 1945? I ostale predstave prate istu ideološku
nit, recimo poljska "Kuća lutaka. Lečenje" gde se seksualno opštenje
žena sa nemačkim okupatorem podvodi pod "moje telo, moj izbor", ili je
u funkciji preživljavanja u koncentracionom logoru, iako je iz srpske istorije
poznato da su se nakon kraha Prvog srpskog ustanka srpske žene davile u
reci da ne bi postale turske kurve.
U okviru manifestacije "64. Sterijino pozorje", koja se u Novom Sadu u ovo vreme održava već dugi niz godina, čini se sve u cilju održavanja Sterijinog lika i dela živim, ali nekako već sad jedva, skoro nikako, na aparatima taj prvobitni plan, u čiju iskrenost apsolutno ne sumnjam, poprimio je karakteristike feminističke ideologije o ravnopravnosti, koju mnogi dovode u vezu sa, čitaj pogrešno, komunizmom, iako bi zapravo trebalo biti reči o prelaznoj fazi socijalizmu, da bi se kako vidimo sve izvitoperilo u jednu totalitarnu vlast i iživljavanje nad muškarcima. Dakle, Sterijin lik i delo se koriste na najpodmukliji način, a kako je Sterija i sam voleo svoje ženske likove, prodirući u suštinu, čineći ih krajnje simpatičnim (ali na jedan pravi humoreskni, izumrli, naivni, detinji način), verujem da se sad prevrće u grobu.
Ali ne samo on, nego i Homer, čiju Itaku su instrumentalizovali u feminističke svrhe, ne mareći pri tome na narušavanje umetničkog sadržaja, sklada, i duhovnosti, jer počeci književnosti su tu, temelje je postavio Homer. E tu su moja očekivanja razonode, uz nervnu napetost nepravde, poplašila moja uverenja o postojanju jedinog delića ovog sveta u kojem je nekom nešto sveto, i gde ne može bilo šta da prodre, eto tek tako, jer nekome treba. Dakle propadamo, propadamo brzinom koja ruši sve fizičke zakone, i moguće da je ovo moj mehanizam odbrane koji se intuitivno budi i buni. Homerovi epovi "Ilijada" i "Odiseja" sadrže sve motive iz kojih čitava svetska književnost crpi ideje za svoja sadašnja i buduća dela. A oni? Prikazuju novosadskoj publici Odiseja kao nasilnika i grubijana, siledžiju, umesto kao ratnika koji je na kraju došao da spase svoju porodicu, u predstavi pod nazivom "Itaka". Da bih se spasila primera u kojima stvarno postoje takvi muškarci, a što ja najoštrije osuđujem, gledam na njih kao na patološku manjinu, zbog koje nije pravično da strada čitav muški rod. Nastavljam dalje u svom manervu, antifeminističkom. Ovo vezano za Homera, svako sam za sebe može dalje kritički da preispita. Korelaciju sa dešavanjima u društvu, sa iživljavanjem nad muškarcima i ostalo, poput znakova pokraj puta koje sam postavila, ili Džojsov književni dvojnik Leopold Blum koji je izašao na ulicu a koji je mnogo bolja varijanta od ovog banalizovanja i politizovanja od kojeg mi se povraća...
"Petrijin venac" i "Hasanaginica", suština je da su uzele iz jednog vremena detalj koji danas teško može biti, dakle uzele su samo ono što im odgovara i time predstavile sudbinu današnje žene koja je moderna, našminkana i na štiklama. Izrazito ružan manevar u predstavi "Kuća lutaka. Lečenje": Aušvic je jedna kurva a ne hiljade i hiljade umrlih, Aušvic je samo Poljska, a ne ceo svet, i Aušvic je muškarcu godišnji odmor (replika iz predstave: "šteta što nisam muško, mogla bih da jebem Nemice i Nemce, i da budem heroj"). Ali ove žrtve prikazane su opet kao žrtve u feminizmu, jer služe cilju oslobađanja slobodnih žena.
"Karolina Nojber" - najpoznatija nemačka pozorišna glumica i upravnica iz 18. veka, mučenica, silovana i prebijana od oca na sceni, sa neslavnim završetkom (zbog nerazumevanja od strane širokih masa), iskorišćena je u feminističke svrhe kao Đavolja marioneta u službi feminističke ideologije. Kada bismo je upitali, onako kočopernu i revolucionarnu kakva je bila: "Oh gospođo Nojber da li biste pristali da Vas prikažemo u SNP-u radi nametanja femi-fašističke ideologije u kojoj bismo Vaš život iskoristili ne bi li omogućili ženama veća, najveća prava, da bi one mogle vladati svetom, da li biste vi tako velika Karolina Nojber, pristali na ulogu marionete?" Znate, Dostojevski kaže ako bismo stvari počeli nazivati pravim imenom ne bi moglo da se živi. Pa ipak, se živi.
Potom u predstavi "Zla žena" i glumce i glumice su našminkali ne bi li obesmislili individualnost i tako zamaskirali međusobne razlike između muškaraca i žena, likova u predstavi. Čekajte, ali zašto prilagođavati muški lik ženskom? Jer sablažnjava me činjenica da je ravnopravno da se muškarac šminka!?! Ali pošto svi verujemo u dobrobit krajnjih svrha i opšteg prosvetiteljstva, teških okova umetnosti, žrtvu podnosimo lako, nadajući se ogromnim količinama pudera, crvenog ruža i muških lica koje straše normalne žene. Ali zar u Volandovom i Luciferovom radu treba tragati za smislom? Nikako. Možda iz još jednog razloga:
Selektor Sterijinog pozorja je muško.
Upravnik SNP-a je muško.
Direktor Sterijinog pozorja je muško.
Tri muškarca su dala dozvolu za feminističko
iživljavanje, kasapljenje klasika i izvrgavanje ruglu čitavog muškog roda,
prikazujući ga kao najgoru sirovinu, u koju su utkani samo životinjski
nagoni. Jel to muško? Kakav utisak takva slika može da ostavi na mladu
publiku, na produžetak vrste, na zajedništvo, porodicu, društvo?
Vraćam se na "Zlu ženu", ne dajte da Vas zbuni naziv, kako su odigrali zlo potiče od muškarca. Suština je da je muškarac zlom zarazio ženu. Da li to nekog iznenađuje? Kad neko nekog može zaraziti zlom? Samo u slučaju kada je zaraženi glup/a, Da li je glupost vrlina kojom se dičiti treba?
Pa ipak budno oko posmatrača ne treba da poplaši nakaznost jednog zla, ukoliko on sam ima dovoljno snage i dobra u sebi, da se održi takav i u takvim okolnostima, i da o tome pripoveda verujući da će dobro ipak nadjačati ako se sazna, ako se o samoj stvari dovoljno zna, ako ume da se prepozna.
Dakle, ko sumnja da je Đavo počeo da se bavi glumom, iskreno se nadam da će imati dovoljno argumenata ovde u ovom tekstu da potkrepi svoje sumnje.
Suzdržaću se od daljeg pisanja, smatrajući
da sam bila jasna u svojoj nameri da prikažem delić atmosfere sa ovogodišnjeg
64. Sterijinog pozorja, koji i dalje traje pod parolom "Pobuna - ženski
rod", samo NA UŠTRB ČEGA?
Protiv čega, i protiv koga i sa kakvim
ciljem?
Protiv koga i čega se bune, Đavo će ih
znati, baš tako.
Slične tekstove pogledajte na:
www.ultrahome.in.rs/muska