Nadnacionalsocijalizam za 21. vek, upozorenje za sve

Nacionalsocijalizam, skraćeno "nacizam", je politički pokret u Nemačkoj nastao 1920. godine preimenovanjem Nemačke radničke partije u Nacionalsocijalističku nemačku radničku stranku (protivno Hitlerovom predlogu da se nazove Socijalno-revolucionarna partija). Pokret je kulminirao stvaranjem Trećeg Rajha, totalitarne države koju je od 1933. do 1945. vodio diktator Adolf Hitler. Nacisti su zagovarali uspostavljanje jake, homogene, centralizovane i autoritarne vlade, tvrdeći da na taj način štite nemački narod (unutar i izvan Nemačke) od komunizma i takozvane jevrejske zavere. Istoričari se često ne slažu oko toga da li se nacizam može smatrati koherentnom ideologijom. Prvobitni nacionalsocijalisti tvrdili su da je njihov cilj odbacivanje postojećeg pogleda na svet. Međutim, ukoliko se nacizmom može smatrati pogled na svet iznet u "Majn kampfu", onda je on konzistentan i koherentan, a njegova glavna karakteristika predstavlja koncept istorije kao "rasne borbe", stigmatizacija judeo-boljševizma i potreba za proširenjem "životnog prostora" na račun Sovjetskog Saveza. Suštinska osnova nacizma temelji se na tvrdnji da je nemački narod napadnut i da mora da se ujedini, disciplinuje i brani kako bi odneo pobedu nad zločinačkom "Jevrejskom zaverom".

Staljinizam i Maoizam su bili inkarnacije marksističke ideologije i totalitarne komunističke države, takođe vođene od strane diktatora, koje su uz milionske žrtve revolucionarnog terora unazadile svoje narode, a sve pod izgovorom "klasne borbe".

Nacizam i feminizam su očigledno zajedno prepisivali od marksizma (Klara Cetkin i Roza Luksemburg su bile feministkinje i komunisti), pa umesto klase i klasne borbe, prvi uvodi rasu, a drugi rod. U marksizmu su radnicima klasni neprijatelji kapitalisti, a sistem koji ih izrabljuje je kapitalizam, u nacizmu su Nemci eksploatisani od Jevreja u neprijateljskom okruženju ostalih nacionalnih država, a u feminizmu žene su ugnjetavane od heteroseksualnih muškaraca u patrijarhatu. Analogije su očigledne, jer heteroseksualni muškarci kao i Jevreji navodno imaju svu finansijsku i političku moć, koju su, opet navodno, osvojili na nepošten i nepravedan način. Tako se komunistički i nacistički obrazac ponavlja u feminizmu, potrebno je da se "žrtve" ugnjetavanja ujedine i osvoje vlast, uz fizičko uništenje ugnjetavača nakon pobede. No kao i u komunizmu gde su radnici izvukli deblji kraj i ostali gladni i siromašni, i nacizmu gde je nemačka nacija izgubila rat uz milione poginulih i razrušenu zemlju, i u feminizmu će žene najgore proći, jer će, sem malobrojnih na vlasti, izgubiti mogućnost zasnivanja porodice, privilegije patrijarhata da budu nezaposlene i kući sa decom, da im se muškarci dive i udvaraju. Kada ideologija zavede i podeli u suprotstavljene tabore klase, rase, nacije i polove, sve što se može očekivati je dugotrajni rat sa mnogo žrtava, teror pobednika nad pobeđenima, i nedemokratski sistem u kome niko sem šačice vlastodržaca/drškinja ne dobija.

Danas su borci, a ponajviše borkinje za socijalnu pravdu, ženska, LGBT prava, i prava deteta, novi zagovornici terora manjine nad većinom, a sve pod izgovorom zaštite prava manjina (gde žene i deca nisu manjine u populacionom smislu). Pod izgovorom tolerancije i borbe protiv govora mržnje, donose se novi i sve restriktivniji zakoni koji ograničavaju slobodu govora, i uvode netoleranciju prema tradicionalnom, kulturnom i nacionalnom identitetu većine, suverenosti zemalja, heteroseksualnoj porodici, i religiji. To je nad-nacional-socijalizam za 21. vek, zapravo globalizam, u kome su, prema definiciji rodne ravnopravnosti, "različita ponašanja, potrebe i potencijali žena i muškaraca jednako vrednovani u društvu". Znači ko ima više treba da da onome koji ima manje, bez razmatranja zašto ovaj ima manje, muškarci treba da mirno predaju pozicije političke i ekonomske vlasti ženama jer ih ove imaju manje, opet ne ulazeći u razloge zašto je to tako. Svaka neravnomernost se proglašava za neravnopravnost, osuđuje kao posledica diskriminacije, i odmah sačinjavaju akcioni planovi kako bi se ona rešila uravnilovkom. Naravno, borkinje žele samo izjednačavanje u vrhovima moći, ali ne i na dnu socijalne lestvice, one ne žele da se sa muškarcima izjednače u slabo plaćenim, teškim i rizičnim zanimanjima, po brojevima u zatvoru, u samoubistvima i saobraćajnim i nesrećama na radu, u prosečnoj dužini života, ili radnog staža - te neravnopravnosti će rado ostaviti muškarcima!

Nema milosti za neprijatelje matrijarhatnog sistema: u feminističkoj teoriji muškarci su uvek nasilnici, a žene uvek nevine žrtve. Za lezbejke i sam heteroseksualni čin je akt nasilja muškarca nad ženom, silovanje, pa to usmerava i feminističku misao od 1970tih, od kada su lezbejke, kao najagresivnije, preotele feminizam. U realnosti, u najvećem broju slučajeva, nasilje je reakcija na nasilje druge strane. Najčešći oblici nasilja koje žene sprovode su pasivno-agresivni: odbijanje kontakta, razgovora, emotivno i seksualno zanemarivanje. Produžena agresija kod muškarca obično prouzrokuje fizičku reakciju. U savremenom svetu nasilju se pridružuju i institucije koje pristrasno staju na ženinu stranu, pred, za vreme, i posle razvoda, čineći pritisak još većim. Muškarci koji ubiju partnerke su nasilnici, i treba da odmah budu osuđeni pre i bez suđenja, jer su žrtve uvek nevine, sem ako su muške, u kom slučaju su ubijeni jer su bili nasilnici. Time se ovom kružnom definicijom demonizuje heteroseksualni muškarac, i okrivljuje bilo da je subjekat ili objekat krivičnog dela, jednom rečju on je uvek nasilnik i monstrum, a žene su uvek nevine, bilo da su ubijene ili ubice. Ova crno-bela predstava sveta može biti prihvatljiva samo deci, ili onima koji žive u totalitarnom društvu u kome je zabranjeno drugačije misliti. Realnost je nebitna, verovanje je obavezno, a puno puta ponovljena neistina uverljivija je od svake istine. Član 37 nacrta Zakona o rodnoj ravnopravnosti glasi: "Sredstva javnog informisanja dužna su da koriste rodno osetljiv jezik, da izveštavaju rodno osetljivo i izbalansirano, bez senzacionalizma i iznošenja detalja iz porodičnog i privatnog života". Zavera se krije na kraju rečenice, gde se zabranjuje iznošenje detalja koji bi mogli biti nepovoljni za "žrtvu", iz kojih bi čitaoci mogli zaključiti da je ona svojim izborima i ponašanjem doprinela svojoj tragičnoj sudbini. Tvrdimo da traženje i iznošenje uzroka ubistva nije "relativiziranje" ili opravdavanje nasilja i zločina, ni dodatna viktimizacija žrtve, već polno neutralno izveštavanje radi promene svesti u cilju smanjenja broja slučajeva nasilja. Iako je sakriveno, vidimo da je jedini cilj rodno osetljivog izveštavanja zapravo stigmatizacija muškaraca i opravdanje za sve strožije zakone za zaštitu žena, čijom predviđenom zloupotrebom će doći do razvijanja podozrenja i odbojnosti, razdvajanja i suprotstavljanja polova, ometanja zasnivanja porodice i rasturanja postojećih, što i jeste cilj rodne / radikalne feminističke ideologije. Feministkinje drakonskim kaznama novih zakona žele da promene svest o nasilju samo muškaraca, kao da nije potrebna i promena svesti žena kako bi do nasilja ređe dolazilo. Ovakvi zakoni doneće samo još više nasilja, što im je možda i cilj, no nadamo se da sve žrtve sa obe strane neće biti uzaludne, i da će neefikasnost ovih zakona da spreče nasilje dovesti do njihovog ukidanja i promene pristupa ovom problemu, jer je sadašnji polno asimetričan i samim tim pogrešan.

Progon neistomišljenika je već počeo u formi Saveta za štampu (www.savetzastampu.rs) na čijem sajtu postoji zid srama na koga se kače mediji i članci koji su se ogrešili o rodno osetljivo izveštavanje, po žalbama koje su uputile gotovo isključivo ženske, feminističke i LGBT NVO. U stara, premedijska vremena, Biblija je bila izvor priča koje su podučavale o dobru i zlu, i posledicama izbora i ponašanja. Feministkinje nam svojom cenzurom sada ukidaju mogućnost da saznamo, vodeći nas sa povezom preko očiju ka svom jednoumlju u koje će se uklopiti samo preumljeni muškarci, svi ostali će biti uništeni kao fabričke greške, odnosno škart. Jer kako je rekla potpredsednica vlade: "Onaj ko je spreman da digne ruku na ženu, spreman je i da je ubije", pa muškarci sada jezik za zube, marš u ugao, da klečite na kukuruzu, naravno pošto prethodno predate platu sa posla, i obavite sve kućne poslove.

Šta nam se sprema možemo unapred pogledati na Jutjubu i u zapadnim medijima odakle nam i duvaju ovi EU / Kanada / SAD rodno ravnopravni vetrovi. U Kanadi je sredinom 2017. izglasan zloglasni C-16 zakon koji dopunjava krivični zakon protiv govora mržnje i zakon o ljudskim pravima tako što one koji ne poštuju (trans)rodnu osetljivost izlaže novčanim kaznama, zatvoru, i obaveznim seminarima rodne senzitivnosti. U našim medijima je već pisano o #meToo internet kampanji u kojoj su brojne žene optužile mnoge muškarce na položajima za to da su ih pre 30 i više godina nedolično poljubili ili uhvatili za zadnjicu, što je sada mnoge koštalo položaja i karijere. U Srbiji imamo slučaj ministra Bate Gašića, a nedavno i smenu direktora lokalne Elektrodistribucije jer je na privatnom Fejsbuk nalogu objavio fotografiju koju je Zaštitnica Brankica ocenila kao seksističku. Feministička jaka država počela je da nam ulazi u kuću, podjaruje posvađane partnere, i otima decu iz porodica i od hranitelja po norveškom receptu. Nevinost druge polovine 20. veka je odavno izgubljena, i parade ponosa izgledaju sada kao priče za malu decu naspram seksualizacije obrazovanja, transrodnosti i ostalih progresivnosti koje nam se najavljuju. Na koledžima u Americi i ostalim Zapadnim zemljama, ali i u vojsci učestale su optužbe za silovanje, koje obično bivaju procesuirane van sistema sudstva, kroz interne komisije (tzv. kengurske sudove) u kojima se, kao nekoć na suđenju vešticama, ideološki ostrašćeni administratori iživljavaju nad optuženim studentima. Neki univerziteti su uveli "dobrodošlicu" za muške studente u vidu obaveznih treninga rodne senzitivnosti. Humanističke studije su već preplavljene "rodnim" kursevima, i iz njih malo ko može da izađe nepreumljen, ili u slučaju studenata - "neuštrojen".

Heteroseksualne muškarce treba kompromitovati na svaki mogući način, na radnom mestu, na fakultetu, u porodici i van nje, raznoraznim optužbama (za nasilje, seksualno uzmeniravanje, silovanje, seksualno zlostavljanje sopstvene dece), kako bi im se oduzimale rukovodeće pozicije, imovina, deca, a potom i seksualni partneri (od strane rukovodećih lezbejki, i malobrojnih preostalih rukovodećih i bogatih muškaraca). Demonizacija muškaraca nije ništa novo, imali smo to i u slučaju Jevreja i američkih Indijanaca, i samo je uvod u konačni obračun sa njima, a radi otimanja resursa kojima ovi raspolažu.

Globalizam, novi svetski poredak, sa svojom perjanicom rodnom ravnopravnošću (eufemizmom za feminizam, koji je potrošen i kompromitovan stari naziv zamenio poletnim novim nazivom), i udarnim oružjima: političkom korektnošću, tolerancijom, multikulturalnošću, diverzitetom (raznolikošću), borbom za socijalnu pravdu, ljudska prava manjina / izbeglica, je nova ideologija za 21. vek u kome će po njihovoj zamisli nestati nacionalne države, i nuklearna / heteroseksualna porodica. I dalje postoji "potreba" za proširenjem "životnog prostora" na račun Sovjetskog Saveza, kao ideološkog protivnika koji se opire "zapadnim vrednostima", i ponovo se zaboravlja da je na tom orahu zube polomio i Napoleon i Hitler. Istorija i jeste ciklična jer su oni koji ne uče od nje osuđeni da je stalno ponavljanju, ali zapadnjaci se ovaj put uzdaju u izreku "treća - sreća" ("third time's a charm"). Evropska komisija, vlada EU, i danas teži da stvori centralizovanu autoritarnu uniju koja će progutati nacionalne države, tvrdeći da na taj način štite evropski narod od ruske "agresije" (danas ne mogu reći "komunizma"). Čak i takozvana jevrejska zavera postoji, samo je reč "Jevrejin" zamenjena sa "muškarac", pa imamo mušku zaveru, tj. (više nepostojeći) patrijarhat. Sve ostalo je isto, počinje se i sa stvaranjem EU vojske, pa možemo reći da je po sredi Četvrti Rajh, jer Nemačka u njemu ima vodeću ulogu. Nažalost po njih, za razliku od pre 80 godina, Evropa nije više supersila, a Amerika ih je dodatno unazadila agresijom na Siriju i milionima izbeglica koje su utočište našli u zapadnoj Evropi. Veliko je pitanje da li će ovaj "uvoz" jeftine radne snage ojačati evropsku privredu oslabljenu demografskom krizom koja je posledica ženske emancipacije i potrošačkog individualizma koji su suprotni tradicionalnim i porodičnim vrednostima.

Feminizam je ideologija levice koja postaje državna ideologija infiltriranjem na univerzitete (u akademiju), u zakonodavstvo, medije, a onda i u politiku. U male zemlje stiže preko NVO finansiranih iz stranih fondova, potom primanjem tih fondova od strana institucija, i konačno državnog potpisivanja konvencija UN i EC o zaštiti raznoraznih novodefinisanih ljudskih prava (naročito žena i dece). Naravno, sve to nije tako humano kako na prvi pogled deluje, iza toga se krije ideologija rodne borbe i progona muškaraca, kao i odvajanje dece iz porodice i stavljanja pod starateljstvo države. I žene se štite i finansiraju da bi ih odvojili od muškaraca i porodice, a u sledećem koraku će i one postati resurs države i biti pozvane da plate za usluge koje su im pružene. Za sve to vreme državu gotovo isključivo finansiraju muškarci svojim radom i preduzetništvom, kroz poreze na prihode i imovinu. Kada imovina pređe u ruke žena, one će postati poreski obveznici, a verovatno će im biti ispostavljen i račun za prethodnu zaštitu u vidu zahteva za rađanjem novih generacija državnih podanika. Kada društvo neku grupu dugo štiti i finansira, za očekivati je da ta grupa dobije i neke odgovornosti i obaveze za uzvrat. Ovde dolazimo do teorije zavere, po kojoj je feminizam iskorišćen da bi umesto diktature žena i matrijarhata, poslužio za diktaturu u ime žena, a konačno i nad ženama. Sve slobode i zaštita koje im se sada nude i pružaju, mogu biti samo mamac za ribe, dok se ne uhvate na udicu.

Krupan kapital, tj. multinacionalne korporacije imaju interes da svet postane globalna mega-država bez granica i carinskih i kulturnih barijera za protok njihove robe, usluga i zabave.

Na sve ovo nas je još 2004. upozoravao uvaženi profesor Slobodan Antonić u članku (koji lako možete naći na internetu) "Srpski Sen Žist i petooktobarski montanjari" gde piše o srpskim Jakobincima, najavljujući teror koji sada počinje: "Zbog svega toga, jedna aktivna manjina mora da preuzme vođstvo nad društvom, i izvrši "promene koje bole" (Čedomir Jovanović u Politici 23. februar 2004, A7). A takve duboke i brze promene, "promene koje bole", moguće su jedino - "kroz konflikt". "Srbiju možete da promenite jedino kroz konflikt, kroz stalno sukobljavanje sa onima koji su prepreka u tom poslu" (Čedomir Jovanović, Danas, isto). Razume se da u tom obračunu "za naše neprijatelje - neće biti milosti". To nije nikakvo zastrašivanje, toga građani ne treba da se plaše, ali verujte da nema i neće biti milosti ni za koga" (Čedomir Jovanović, B92, isto)". Kao da čitamo feminističku literaturu, ovde se radi o "uverenju da se glavni društveni problemi mogu rešiti samo korenitim preobražajem celokupnog društva - dakle, "dovršenjem revolucije". "Jednostavno, “većina je nesposobna da to prati”, tj. većina građana Srbije nije u stanju da na pravi način razume svoj položaj i šta je ono što valja uraditi. Revolucija, kao brza i duboka promena, ovde je neophodna jer “u Srbiji ne možete postepeno da prevaspitavate društvo da bi ono nešto shvatilo” (Čedomir Jovanović u Politici, 21. februar 2004, str. A8)". Nešto kasnije Jovanoviću se pridružio i partijski kolega Nenad Prokić svojom poznatom drugosrbijanskom izjavom: "Srbija će biti moderna, sa Srbima ili bez njih". Ovo je otvoren uvod u revolucionarni teror, koji će "osvešćena manjina" izvesti u ime većine i njihovog dobra - brzi uspon na vlast rodnih ravnopravki i belih vitezova koji ih štite.

Hegel je tvrdio da u dijalektici postoji trijada: teza - antiteza - sinteza, a istorija nam je to potvrdila u sledu ideologija u poslednjih 100 godina: socijalizam (internacionalni) - nacionalsocijalizam (nacionalni) - nadnacionalsocijalizam (globalni). Sinonim nadnacionalsocijalizma bi u anglosaksonskom svetu bio transnacionalsocijalizam, i do sada još nije korišćen kao termin, mada neonacizam jeste, ali retko u neoliberalnom kontekstu.

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska