Rod, neplaćanje alimentacije i femicid – feministički mitovi


Upravo sam se vratio sa naučne konferencije "RODNA RAVNOPRAVNOST – OD JEDNAKIH PRAVA DO JEDNAKIH MOGUĆNOSTI" u organizaciji Odbora za proučavanje manjinskih i ljudskih prava Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)[1]. Sem poznatih žalopojki i mitova o neplaćenom kućnom radu žena i dohodovnom jazu, uočio sam i dve teme o kojima do sada nisam detaljno pisao.

Izdvojio bih predavanje Katarine Lončarević (napisano sa Andrijanom Zaharijević) sa tezom kako pojam roda (a potom i rodna ravnopravnost, koja je samo novo ime za feminizam) jeste nauka a ne rodna ideologija, kako pokušavaju da je predstave njeni protivnici (religiozni, konzervativci i populisti). Ili njenim rečima: "Poslednjih nekoliko godina, rod i pitanje rodne ravnopravnosti se u različitim geopolitičkim kontekstima, pa i u Srbiji, koriste kao političko orudje u borbi protiv demokratije, postignute jednakosti i osvojenih sloboda. Rod funkcioniše ka "simbolički lepak" koji u sebi spaja različita društvena nezadovoljstva, te se rodna ravnopravnost, ali i feminizam i LGBT pokret, u konzervativnim i, sve češće, populističkim krugovima određuje kao ono što vodi uništenju porodice, države i nacije. Cilj (mog) izlaganja je da pokaže kako se javni narativ protiv takozvane "rodne ideologije" i "teorije roda" lako može pretvoriti u poziv na ukidanje stečenih sloboda, postignute jednakosti i ravnopravnosti, i odveć krhke demokratije". Dakle ona negira da je rod ideologija i teorija, a zastupa da je nauka, koja je neupitna.

U delu za diskusiju nakon završetka prvog dela konferencije, prvi sam uzeo reč i podsetio da u rodnoj ravnopravnosti (RR) nema ni naznake ravnopravnosti jer je Zakon o RR pisan samo o pravima i problemima žena, kao da muškarci nemaju nikakvih problema i da im nijedno pravo nije ugroženo. Usmerio sam se na svoje učestvovanje u javnoj raspravi o Nacrtu zakona o RR u junu 2018[2], kada sam tražio da se u ovaj zakon uvedu kvote za muškarce kao manje zastupljen pol pri dodeljivanju starateljstva nad decom po razvodu. Tada je ovu inicijativu učesnica ove konferencije Marina Hjuson okarakterisala kao "nonsens", i izrekla stav koji je potom ušao i u njen poznati intervju za VICE[3], a ponovila ga je i na ovoj konferenciji: "Dobar primer tog izvrtanja je udruženje očeva koje se žali da im se ne dodeljuju deca posle razvoda, pri čemu se ignorišu dve bitne činjenice: da sudije dodeljuju decu majkama upravo zato što i sami imaju rodne sterotipe, i drugo, da oko 90% očeva ne plaća alimentaciju posle razvoda, ne želeći da “daje pare ženi"". Ovaj put sam se bolje pripremio i izašao sa podacima koji pokazuju da barem 90% očeva po razvodu plaća alimentacija, nasuprot njene potpuno nemoguće tvrdnje da 90% ne plaća. A evo i dokaza: Prema publikaciji Republičkog zavoda za statistiku "Žene i muškarci u republici Srbiji 2014"[4], strana 16, broj jednoroditeljskih porodica majke sa maloletnom decom je 125.000, a očeva sa decom 29.000. Drugu statitstiku uzimamo iz Politike o broju neplatiša alimentacije[5]: "Prošle godine (2015) podneta je 2.341 krivična prijava zbog ovog dela – osuđeno je 1.600 majki i očeva, ...Godinu dana ranije krivičnu prijavu zbog neplaćanja izdržavanja podnelo je 1.820 ljudi, osuđena je 1.561 osoba, a od toga je 199 žena". Vidimo da je prema broju muških obveznika alimentacije (broj domaćinstava majke sa maloletnom decom, 125.000), samo nešto preko jedan posto (1.360 - 1400) osudjeno za neplaćanje alimentacije. Sve i da je prijavljen samo jedan od deved neplatiša, ostaje činjenica da preko 90% očeva izvršava svoje obaveze prema deci. Znači feministkinje lažu, ili zamenjuju tezu, tj. umesto da kažu: "90% neplatiša alimentacije su očevi" jer starateljstvo ima 90% majki, one kažu "90% očeva ne plaća alimentaciju", što jeste "nonsens".

[4]

U drugom delu dominirala je omiljena feministička tema - nasilje nad ženama, gde su se istakle Tanja Ignjatović, portparolka Autonomnog ženskog centra (AŽC), i grupa autorki sa referatom o femicidu: "Debata o femicidu danas se vodi u akademskom i javnom prostoru kako bi se objasnio, razumeo problem femicida kao najekstremnijeg kršenja ženskih prava i stavio na dnevni red javnih i političkih odluka. Femicid kao poseban i radikalizovan oblik nasilja, koje se vrši u svim društvima i kulturama prema ženama svih uzrasta, rasa i socijalnog porekla, podrazumeva ubijanje žena od strane muškaraca. Femicid je, kako kažu istraživači / istraživačice femicida, motivisan mržnjom prema ženama, prezirom, zadovoljstvom vlasništva i / ili samom moći nad ženama". Moraću i ovaj put da ponovim da feminističke "istraživačice" lažu, i da je istina zapravo suprotna, muškarci ubijaju žene iz "ljubavi" (zapravo ljubomore), i iz nemoći da ih poseduju (što je suprotno vlasništvu nad njima). Većina ubistava se dogadja nakon razlaza ili razvoda. Ovi prvi su kada veza nije imala tekovine kao što su deca i imovina, i razlozi su isključivo "ljubomora", pa je to zločin iz strasti, a ne iz mržnje. U slučaju razvoda, najčešće su sukobi oko imovine i starateljstva nad decom, mada se starateljstvo automatski dodeljuje majkama, pa tu nema mnogo iznenadjenja, sem za neupućene. Žene da bi što pre okončale razvod i umanjile prava očeva često posežu za lažnim (naravno ima i pravih, no one su jedna na devet lažnih) prijavama nasilja u porodici, a u ekstremnijim slučajevima i prijave seksualne zloupotrebe sopstvene dece. Lažno optuživanje za pedofiliju nad sopstvenim detetom stigmatizuje i oca i dete, i nosi teške posledice i dugotrajno suđenje i veštačenje. Kada se tome doda i otimačina oko imovine koju je najčešće samo otac sticao, često na rizičnim i teškim poslovima, kao i godine povlačenja po istražnim i ostalim zatvorima i zabrane prilaska deci, nije ni čudno da se neki od njih, u krajnem očajanju i gubitku svrhe postojanja odlučuju za ubistvo žene, i najčešće samoubistvo nakon toga. Dakle ni tu se ne radi o ubistvu iz mržnje ili prezira, niti je on ubija jer je ona žene, ili on mrzi sve žene, već se radi o posledici često neosnovanog progona i gramzivosti u podeli tekovina braka ili veze (dece i imovine) gde jedna strana zloupotrebljava sistem da bi sebi prigrabila mnogo više od polovine. Razlog zašto "istraživačice femicida" tvrde da je to zločin iz mržnje je jer žele da muškarci dobiju dužu kaznu nego da su ubili muškarca, pošto je kvalifikacija "iz mržnje" otežavajuća okolnost. Nasuprot toga, kada žena ubije svog partnera, feminističke sutkinje tvrde da je žena bila žrtva dugodišnjeg nasilja od strane ubijenog, pa joj se to uzima kao olakšavajuća okolnost.
 

------------------------------------- linkovi za dalje čitanje ------------------------------------
[1] https://www.sanu.ac.rs/rodna-ravnopravnost-od-jednakih-prava-do-jednakih-mogucnosti/
[2] https://www.minrzs.gov.rs/sr/dokumenti/izvestaji/sektor-za-antidiskriminacionu-politiku-i-unapredjenje-rodne-ravnopravnosti
[3] https://www.vice.com/rs/article/8xjw93/marina-blagojevic-hjuson-o-nasilju-nad-zenama-muskoj-krizi-identiteta-i-kapitalizmu
[4] http://publikacije.stat.gov.rs/G2014/Pdf/G20146008.pdf
[5] http://www.politika.rs/sr/clanak/359501/Zbog-neplacanje-alimentacije-prosle-godine-1-600-osudenih

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska