Kolika treba da bude alimentacija?

Kratko pitanje, ali odgovor bi svakako mogao da bude cela knjiga, uz komparativni pregled kako je to pitanje rešeno u raznim zemljama sveta. Tema koja duboko deli mnoge ljude, ne samo na muškarce i žene, nego i u muškom kamp ima dosta različitih promišljanja na tu temu. Muškarcima je, generalno rečeno, alimentacija uvek prevelika, jer je u mnogo većem procentu oni plaćaju, a ženama, rekli bi oni, nikada dovoljna (mada ima i razumnih i odgovornih izuzetaka). U ovom članku ću uporediti stavove trojice maskulista koje su iznosili na Fejsbuk grupi Glas za muškarce. Naravno, najveći deo članka će biti iz mog ugla, jer o njemu najviše znam :-)

Zoran Jovičić je zagovornik uvodjenja alimentacionih tablica za odredjivanje visine alimentacije, kakve imaju susedna Hrvatska i Austrija. Cifre iz hrvatske tablice gotovo da bi mogli direktno prepisati u dinare dodavanjem nule na kraju iznosa u kunama (mada je odnos kune i dinara približno 16, zbog njihovih višeg standarda i plata možemo iznose iz donje tablice množiti sa 10):

Tako bi otac koji zaradjuje 25.000 dinara za alimentaciju tinejdžera plaćao oko 12.000, a ako ima dvoje dece bi plaćao maksimalno 17.000, da bi mu ostao zajamčeni preostali deo od 8.000. Ali ako zaradjuje recimo 65.000, za jedno dete bi plaćao 14.240, za dva duplo više, a za tri čak trostruko, pošto je zajamčeni preostali deo samo 20.000. Moram da priznam da je ovo ojadjivanje očeva, ko može da živi sa 20.000 dinara, a da pritom njegova deca imaju približno isto, a kod majke ne plaćaju stan. Ovim se zapravo izdržavaju bivše partnerke, pošto žive u stanu sa decom koji alimentacijom plaća njihov bivši muž - klasično dužničko ropstvo za muškarce. Za oca koji ima prosečnu zaradu u Srbiji od 50.000, i ako po razvodu izdržava dva tinejdžera, njemu bi ostajalo 21.500, a njima bi plaćao 28.500, tj. ako im i majka daje istu svotu, oni bi živeli sa po 28.500 svako, a otac sa 7.000 manje.

Kada smo kod brojki, evo proračuna potreba deteta koji sam izneo sudu septembra 2016: "odredjena alimentacija od 15.000 dinara svakako je više od polovine potreba deteta od 9 godina, a kada se uzme da majka prima i dečiji dodatak od 3000, ispalo bi da su njegove potrebe 33.000 dinara mesečno. Kako odrasli imaju znatno veće potrebe od deteta (ako detetu treba 33.000, njima treba bar po 52.000), budžet četvoročlane porodice bi trebao biti bar 170.000 dinara što je skoro duplo više nego što obezbedjuje prosečni neto dohodak u republici Srbiji koji je oko 44.000 dinara, za oba zaposlena roditelja 88.000". Znači, odredjivane alimentacije su ili nerealne prema potrebama deteta, ili podrazumevaju da očevi snose 3 / 4 potreba dece, a majke samo 1 / 4, što predstavlja roditeljske obaveze, dok kada se radi o roditeljskim pravima, majke imaju prava na 3 / 4 detetovog slobodnog vremena, a otac u idealnom slučaju vidjanja prema standardnom modelu i sudskom rešenju ima pravo na samo 1 / 4 detetovog vremena. Ovde se očigledno radi o diskriminaciji očeva, posebno onih koji su voljni i podobni da decu vidjaju češće, do polovine detetovog vremena (zajedničko faktičko starateljstvo koje ne postoji u Srbiji). Za one kojima gornja matematika nije jasna, za dva zaposlena roditelja koji donose prosečnu zaradu od po 400 evra, i imaju dvoje dece, na svako troše maksimum 20.000, da bi njima ostalo po 28.000, pa je alimentacija od 15.000 zapravo 3 / 4 potreba deteta (čak i kada se izuzme dečiji dodatak). Čak i ako je alimentacija 12.000, majke uz dečiji dodatak koji primaju dodaju još samo maksimum 5.000, što je 1 / 4 procenjenih potreba deteta.

Vladislav Đorđević ima još radikalniji stav: on tvrdi da treba ukinuti obavezu plaćanja alimentacije kao mere državne antiporodične politike, jer bi se njenim ukidanjem broj razvoda prepolovio. Objašnjava i druge detalje i kontroverze alimentacije: "Veliki broj razvedenih očeva plaća alimentaciju. Neuporedivo manji broj majki to čini. Tu ne postoji nikakva „rodna ravnopravnost”, niti pokušaj da se ona ostvari. To samo ukazuje da su borci za „rodnu ravnopravnost” krajnje selektivni. Neki muškarci ne plaćaju alimentaciju. Neki ne mogu, a neki neće. U mnogim slučajevima razumem takve muškarce. Oni nisu ni nesavesni ni neodgovorni, nego samo ne žele da finansiraju nekog ko ih mrzi i uči njihovo dete da ga mrzi".

Evo sada nekih mojih razmišljanja: Svaki otac koji je voljno (bez prisile ili obmane) dobio dete ima obavezu da UČESTVUJE u njegovom izdržavanju i vaspitanju po razvodu. Ovo finansijsko učešće / pomoć / alimentacija BI TREBALA da bude PROPORCIONALNA vremenu koje mu je omogućeno da provodi sa detetom. Ukoliko on želi, a majka mu to umanjuje ili otudjuje dete da ne želi da provodi vreme sa ocem, izdržavanje deteta MORA DA SE MOŽE SMANJITI, jer prema zaslugama ide i pomoć. Ukoliko otac nema vremena ili ne želi da vidja dete, treba da plaća pun iznos koji mu je sud odredio. Ako je majka samovoljno i jednostrano odlučila da bude jedini staratelj detetu, ne bi trebala da uopšte traži novac od oca koji je voljan i željan da vidja dete. Znači postojale bi različite kategorije, i shodno u koju otac spada, toliko bi i plaćao. Na Kubi je to rešeno ovako, verujem da je to najpravilnije: otac mora da plaća minimalnu svotu u slučaju minimalnog vidjanja ili nevidjanja deteta, recimo neka bi to kod nas bilo 6000 dinara, do punoletstva. U dogovoru sa majkom, ako želi da više vidja dete, on plaća više, proporcionalno tome. Ovime bi se majke finansijski motivisale da ne sprečavaju odnose oca i deteta, a ako je otac nezainteresovan imaju dete samo za sebe uz njegovu minimalnu pomoć. Otac time finansijski motiviše i dete da postane odgovorno, pa da i ono razume da se pare ne dobijaju na lepe oči, već ulaganjem vremena i rada (kao što će kasnije biti i kod poslodavca). Svako mora da dobije ono što želi za svoj novac, i ničija ljubav ne treba da bude bezuslovna, sve mora da se zasluži / zaradi. Kao što se traži odgovornost očeva da redovno plaćaju alimentaciju, mora se tražiti i odgovornost majki da obezbede uslove da se očevi i deca vidjaju prema ili proporcionalno presudi. Bez vidjanja nema ni alimentacije, naravno ako je otac voljan i podoban da vidja decu.

Član grupe Glas za muškarce Slaviša, postavio je donji mem sa statistikama iz SAD, gde vidimo kako neplaćanje alimentacije vodi očeve u zatvor, bankrot, a neke i u samoubistvo:

"Politika" pre dve godine izveštava o statističkim podacima neplaćanja alimentacije, kao i odlaska u zatvor zbog istog u Srbiji[1]. "Očevi češće izbegavaju plaćanje alimentacije – pre tri godine zbog neplaćanja izdržavanja bilo je 2.014 krivičnih prijava, a samo 10 odsto (208) protiv majki", ali i: "U toku 2015. godine 3.884 deteta su nakon razvoda pripala majci, a 752 su dodeljena ocu", tj. samo 16 odsto je dodeljeno očevima, pa je i za očekivati da protiv majki ima samo 10 posto prijava, posebno ako se uzme u obzir da mnogi očevi i ne prijavljuju majke koje ne plaćaju alimentaciju, pa je Đorđevićeva konstatacija o tome vrlo verovatno tačna. Što se brojeva samoubistava tiče, u Srbiji nemamo podatke o uzrocima istih, no činjenica je da 3 / 4 samoubistava odlazi na muškarce, a u svetu je poznata statistika da su razvedeni očevi mnogo ranjivija kategorija nego ostali muškarci iz njihove starosne grupe, gde nevoljna odvojenost od dece, kao i finansijski problemi kao posledica plaćanja neumerenih alimentacije su svakako glavni elementi.

-----------------
[1] http://www.politika.rs/sr/clanak/359501/Zbog-neplacanje-alimentacije-prosle-godine-1-600-osudenih

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska