Ispovest bivšeg ateiste

Odrastao sam u socijalizmu, roditelji su mi bili urbani, obrazovani, ne bih rekao religiozni, ali nisu bili ni ateisti. Imao sam marksizam kao predmet u gimnaziji i na fakultetu, i poverovao da je religija opijum za narod. Smatrao sam i da religija nepotrebno ograničava ljudsko ponašanje i postojanje, i postavlja krute granice, kao da život već nije dovoljno omedjen. Verovao sam da je ona nepotrebna da bi se znala razlika izmedju dobra i zla. Bio sam pristalica stvaralaštva, i da ljudi drže sudbinu i život u svojim rukama, a ne da to radi neko vrhunsko biće iznad njih, i u ime njih. Jednom rečju, religija mi je izgledala kao gubljenje vremena na završetku 20. veka, anahronizam za neobrazovane, vreme sam uvek umeo bolje da iskoristim. Dosta toga i dalje verujem, ali više definitivno nisam ateista!
 
Puno toga sam u medjuvremenu video i doživeo, što me je uverilo da Djavo postoji, i da on nikada ne spava. Za Boga i dalje ne znam da li postoji, i da li spava, ali ako postoji, svakako više spava od Djavola, jer je ovaj u toj trci uvek ispred. Nisam video Boga, a verujem samo onome što iskusim, ali Djavola sam sreo, i nažalost vidjam ga sve češće, i ne samo ja. Djavo je umešao prste u živote svih ljudi, nesreća i sukob su na sve strane, i na globalnom i na privatnom planu, u porodici, medju ljudima koji bi trebali da se vole, pomažu, i žive zajedno. Neko radi na rasturanju svega što je lepo funkcionisalo, i ja nemam drugo objašnjenje i ime za njega nego - Djavo. Sve je korumpirao, sem malih ostrva u tom silnom moru, a mi koji smo zatočenici još uvek tvrde osnove se medjusobno dozivamo izmedju tih ostrvaca, gledajući one druge koji su u vodi, neke koji sa uživanjem plivaju, druge koji se u samrtnom ropcu dave u njoj.

A ono što se opijuma tiče, i potrebe religije da osvetljava put, i uči ljude razlici izmedju dobra i zla, u to sam počeo da verujem. Opijum se daje bolesniku na samom kraju, da mu umanji muke pred smrt. Civilizacija nam sada upravo tako izgleda, u ozbiljnoj potrebi za nekom jakom drogom, lekom koji će odneti sav bol, religija nam sada stvarno treba jer vremena su veoma teška, i za ateiste. Ljudi su u konzumerizmu izgubili svaki moralni kompas, i zaboravili da je gramzljivost osnov svih sedam smrtnih greha, a oni postoje, i odnose se i na verujuće i na one druge. Razlikovanje dobra i zla traži nivo svesti koji većina nikada nije dostigla, i od koga sve više odlazimo u suprotnom smeru, verovatno jer smo napustili religiju koja nam je bar donekle pomagala na ispravnom putu. I zato sada znam da nam je religija i tradicija neophodna da prebrodimo to uzburkano more i nadjemo sigurnu luku, zaklon od nedaća, i oružje za borbu protiv Djavola. I u tome je potpuno nebitno ko veruje, a ko ne u postojanje vrhunskog bića, i kako ga naziva i sa njim komunicira, važno je da se vratimo sistemu vrednosti koji nas je sve prethodne vekove održavao da opstanemo zajedno, i borimo se protiv erozije koju nosi život, i mračne sile koja se trudi da sve uruši, odvoji nas sa čvrste osnove morala i povuče u svoje virove i bezdane. Molimo se i radimo zajedno, verujući i oni drugi, protiv Djavola, jer samo ujedinjeni možemo da još (o)držimo tvrdjavu da je ne preplavi nadolazeća plima, i odnese nas sve u zaborav.

Završiću pričom Džordana Pitersona (Jordan B. Peterson), poznatog borca za slobodu govora, protiv Kultur-marksizma, feminizma i političke korektnosti, profesora kliničke psihologije na Univerzitetu u Torontu: "Pitaju me povremeno da li verujem da Bog postoji. Ne volim to pitanje, jer je to pokušaj da me svrstaju u neku kategoriju, kao verujućeg, ili kao ateistu. Ja im odgovaram da živim kao da Bog postoji". Mislim da ni ja ne bih bolje odgovorio, od sada je to moj odgovor. Nekada sam govorio da sam bolji hrišćanin od verujućih, ali ovo je još bolji odgovor!

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska
www.facebook.com/glaszamuskarce
www.facebook.com/groups/glaszamuskarce