"Baka" koja je otrovala 100 muškaraca, i "monstrum" koji je ubio suprugu i počinio samoubistvo

Ovo je priča o "rodno osetljivom" izveštavanju, nešto što mediji finansirani i naklonjeni feminističkom zakonodavstvu EU već primenjuju, a koje će od usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti u Srbiji postati obaveza i za ostale medije. Član 37 nacrta pomenutog zakona glasi: "Sredstva javnog informisanja dužna su da koriste rodno osetljiv jezik, da izveštavaju rodno osetljivo i izbalansirano, bez senzacionalizma i iznošenja detalja iz porodičnog i privatnog života". Primer primene vidimo u najnovijem feljtonu Blica o serijskim ubicama, u kome se jedna serijska trovačica i u naslovu predstavlja gotovo tepajućim atributom "baka", dok je za muškarca koji ubije suprugu rezervisan termin "monstrum"  (https://www.blic.rs/riznica/istorije/banatska-vestica-baka-anujka-bila-je-prvi-serijski-ubica-na-ovim-prostorima-i-jedna/30wk758). Da ova "baka" nije najgora jer je ubila samo "na desetine ljudi" (ali sa mrežom učenica i sledbenika ova brojka je bliža stotini), Blic nas informiše o ruskoj teti (prema fotografiji mogla bi da bude i teča, prosudite sami na https://www.blic.rs/riznica/horor-selo-na-obali-tise-ubila-je-cak-300-muskaraca-a-iza-svakog-ubistva-krila-se/32g9mj3) koja ih je ubila preko 300, braneći se da su joj "meta bili isključivo nasilni muževi", radi "malog iznosa koji je tražila", "da pomogne ženama da se oslobode muževa tiranina", "i da nikada nije ubila nijednu ženu". Sud joj nije uvažio ove "olakšavajuće" okolnosti, pa je završila pred streljačkim vodom, a ne u zatvoru kao "baka" iz prve priče. Izgleda da bake pojede vuk, a potom spase hrabri lovac, samo u bajkama, no baku trovačicu su iz zatvora spasili nemački okupatori, pa se ona nakon rata vratila u selo u kome je ranije trovala i doživela duboku starost. Ko još uvek veruje da postoji pravda, evo i detalja: za desetine ubistava dobila je samo 15 godina zatvora, a po povratku doživela 104 godine.

Trovanje nije jedini često nedetektovan i nekažnjen način ubistva muškaraca u porodici, postoje i naručena ubistva koja izvršavaju vatrenim ili drugim oružjem ljubavnici žena ili muškarci van porodice, a koja takodje mogu da prodju kao nerešena, i nepovezana sa nasiljem u porodici. Žene uvek pravdaju da su se na ubistvo odlučile posle višegodišnjeg maltretiranja i nasilja od strane supruga, a za muškarce ubice nikada nema opravdanja, njima se u medijima ne daje prostor za objašnjenje, i njihov glas se ne čuje. Za žene, shodno "opravdanju", sleduju i kraće zatvorske kazne za isto krivično delo. A nasilje u porodici je zapravo polno neutralno, i rodno ravnopravno.

U mnogim slučajevima ubistva žena radi se o ubistvu u afektu, ili kako se ranije govorilo "iz strasti", no svodi se na to da muškarci ne mogu da "prebole" da su ostavljeni, verovatno zbog svog prethodnog nasilnog i ostalog ponašanja. U ovim slučajevima žena žrtva nije doprinela svojoj tragičnoj sudbini, pa se narodski kaže da je nevina žrtva. Ipak ima slučajeva kada se žene opredeljuju za agresivne alfa muškarce, čija agresija im ne smeta dok je uperena protiv drugih, radi zgrtanja novca za luksuzan zajednički život. Kako i kada se agresija napokon okrene i prema njima, i pokušaju da se ovih muškaraca otarase, ili još gore otmu im imovinu i decu, one bivaju ubijene. Takođe, dugogodišnje parnice za podelu imovine, sprečavanje viđanja dece, prijave za nasilje ili seksualno zlostavljanje dece i kada ih nije bilo, i ostali pritisci institucija i žena koje napuštaju u nameri da iz braka uzmu "i jare i pare", može kod osvetoljubivih, očajnih, labilnih, i nasilnih muškaraca da rezultuje pokušajem ili izvršenjem ubistva žene. NIJEDNO UBISTVO NEMA OPRAVDANJE, ALI JE ISTINA DA SU U POJEDINIM SLUČAJEVIMA ŽRTVE SVOJIM IZBORIMA I POSTUPCIMA DOPRINELE NJIHOVOM IZVRŠENJU. Takođe, istina je da je broj muških ubistava žena veći od broja ženskih ubistava muškaraca, ali to je samo dok se u muške žrtve ne ubroje i oni koji su posredno, preko drugog muškarca, ubijeni po nalogu žena, kao i oni stariji muškarci koji su postepeno trovani od žena, da bi na kraju ispalo da su umrli prirodnom smrću. U muške žrtve nasilja u porodici bi se šire mogli ubrojati i veliki broj muškaraca koji izvrši samoubistvo zbog "nesrećne ljubavi" (u starosnoj grupi 25 do 29 godina, broj muškaraca koji se ubije je, zavisno od godine, 6 - 8 puta veći nego broj žena koje se ubiju), kao i znatan broj muškaraca koji se ubije nakon pokušaja ili izvršenog ubistva žene.

Predstavnica Komisije za žalbe Saveta za štampu Tamara Skrozza na tribini "Kako mediji tretiraju nasilje u porodici" održanoj 23.9.16, a deo je projekta koji finansira EU, ocenila je da novinari svakodnevno krše Kodeks novinara Srbije kada izveštavaju o nasilju u porodici (zbog iznošenja detalja iz porodičnog i privatnog života), ali da se broj žalbi po tom pitanju ne podudara sa tim kršenjem. Inače na sajtu Saveta (www.savetzastampu.rs) postoji i zid srama na koga se kače mediji i članci koji su se ogrešili o rodno osetljivo izveštavanje, po žalbama koje su uputile gotovo isključivo ženske, feminističke i LGBT NVO.

U zaključku bih ustvrdio da se bez detalja iz privatnog života ne može razumeti pozadina nasilja u porodici, čime se izveštavanje svodi na crno-belo jednoumlje, i ponavljanje da je muškarac monstrum a žena UVEK nevina žrtva (zapravo definicija rodno osetljivog izveštavanja). Prikazi u medijima bi trebali da služe za obrazovanje čitalaca i gledalaca o tome koji izbori i ponašanja mogu da dovedu do neželjenog ili tragičnog ishoda. U stara, premedijska vremena, Biblija je bila izvor priča koje su podučavale o dobru i zlu, i posledicama izbora i ponašanja. Traženje i iznošenje uzroka koji mogu da budu nepovoljni za žrtvu nije "relativiziranje" ili opravdavanje nasilja i zločina, ni dodatna viktimizacija žrtve, već polno neutralno izveštavanje radi promene svesti u cilju smanjenja broja slučajeva nasilja. Iako je sakriveno, vidimo da je jedini cilj rodno osetljivog izveštavanja zapravo stigmatizacija muškaraca i opravdanje za sve strožije zakone za zaštitu žena, čijom predvidjenom zloupotrebom će doći do razvijanja podozrenja i odbojnosti, razdvajanja i suprotstavljanja polova, ometanja zasnivanja porodice i rasturanja postojećih, što i jeste cilj rodne / radikalne feminističke ideologije. Feministkinje drakonskim kaznama novih zakona žele da promene svest o nasilju samo muškaraca, kao da nije potrebna i promena svesti žena kako bi do nasilja redje dolazilo. Ovakvi zakoni doneće samo još više nasilja, što im je možda i cilj, no nadamo se da sve žrtve sa obe strane neće biti uzaludne, i da će neefikasnost ovih zakona da spreče nasilje dovesti do njihovog ukidanja i promene pristupa ovom problemu, jer je sadašnji polno asimetričan i samim tim pogrešan.

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska