Cena "zaštite" žena od "nasilja"

Prvo da objasnim navodnike iz naslova, da ne bi nekome počela pre vremena da ide para na uši. Obe reči koje su u naslovu pod navodnicima su to iz istog razloga - 90 posto "nasilja" je minorne prirode (a samo 10 posto pravo, fizičko nasilje), ili kako feministkinje navode radi se o "povredjenosti" verbalnim, emotivnim, psihološkim ekcesom koji je podjednako zastupljen sa obe strane muško-ženskih odnosa, prolazan je i bez posledica kojima bi trebale da se bave državne institucije. Država se ne bavi mnogo značajnijim problemom koji iz ovih "povredjenosti" proizlazi, a to su samoubistva mladih, razlog je verovatno što je broj muških samoubica pet puta veći od broja ženskih, a kao što znamo zaštita muškaraca nije državna agenda, za razliku od zaštite žena. Da li država treba da plaća psihoterapiju ili angažovanje policije za visokotehnološki kriminal devojkama "povredjenim" na socijalnim mrežama zbog interakcije sa nekim manje uvidjavnim momkom? Videćemo da ti troškovi nisu zanemarivi, i odlaze na jednu malu grupu, dok se mnogo veći problemi sa dalekosežnijim posledicama zanemaruju, ili slabije finansiraju, jer novac ide na ovako beznačajne probleme, i NVO koje ih zastupaju, i nude usluge iz te oblasti.

Poćićemo od članka iz 2017. pod alarmantnim nazivom "CENA PATNJE: Koliko nas košta nasilje nad ženama"[1], gde je prikazano istraživanje koje je sproveo AŽC kao krovna feministička organizacija u Srbiji, i u kome se prikazuju troškovi zaštite za 2009, kao i uporedni u EU. Ekstrapolacijom ćemo doći do troškova u 2019, poredeći broj prijava nasilja 2009. i projekciju za 2019. na bazi broja iz 2017. i 2018. i pokrenutih novih kampanja koje će brojku u 2019. povećati za bar 50 posto.

"O kakvim je troškovima reč? Od troškova specijalizovanih službi za pomoć žrtvama (npr. sigurne kuće, socijalne ustanove), preko pravnog sektora (angažovanje policije, tužilaštva, sudija, veštaka, advokata), medicinskih ustanova (urgentna pomoć, hirurške intervencije, bolnički dani, psihološko-psihijatrijski tretmani itd.), do preduzeća u kojima su žrtve zaposlene" (gubitak radnih sati). Cifra do koje je AŽC došao za ove troškove za samo partnersko nasilje nad ženama (dakle nisu uključeni muškarci žrtve i žene žrtve van porodice) u Srbiji 2009. godine bila je između 204,8 i 535,9 miliona dinara (od 0,007 do 0,02 odsto BDP ostvarenog te godine). Da je to ništa prema svetskim standardima, članak navodi podatak da za  2012. godinu troškovi intimnog partnerskog nasilja nad ženama u Velikoj Britaniji (UK) su procenjeni na 13,74 milijarde evra. U tako veliku cifru uključeni su i troškovi prevencije - razni seminari koji NVO drže po školama i institucijama zagovarajući nenasilno društvo i borbu protiv nasilja nad ženama, i medijska promocija istog, kao i rad sa "učiniocima nasilja", odnosno onima koji su za "nasilje" prijavljeni. Znači radi se o velikom biznisu, koji plaćaju poreski obveznici, pa se može govoriti o "industriji zaštite žena", slično kao i "industrija razvoda" u kojoj profitiraju advokati i socijalni radnici, a povećavaju se resursi za sudjenje, policija, korekcione ustanove i psihoterapije, a ni farmako industrija ne sedi skrštenih ruku.

Pažljivijem čitaocu sklonom računanju upašće u oči velika razlika izmedju Srbije (par miliona evra) i UK (skoro 14 milijarde evra). Stoga naše istraživačice množe našu cifru prosečno sa 10 da ukalkulišu "cenu emotivnog bola i patnje" (12,6-32,9 miliona evra), kao i visinu profita izgubljenog zbog nasilja, da bi došle do cifre od 16,8-43,9 miliona evra (u podnaslovu zaokruženo na: "SRBIJU NASILJE NAD ŽENAMA KOŠTA DO 40 MILIONA EVRA GODIŠNJE".

Stavimo sada gornje cifre u perspektivu protoka 10 godina u odnosu na 2009. U medjuvremenu, feministkinje su bile veoma vredne i kreativne da pronadju nove i nove kampanje zaštite žena (prepisujući sa Zapada), kako bi njihova angažovanost bila uvek sveža, i privlačila nova finansiranja, kao i sredstva za rad NVO koje su pod njihovim kišobranom (koje pružaju specijalizovane i regionalne usluge promocije zaštite žena od nasilja, a potom i psihoterapije "žrtava" i "učinilaca").

Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku 2009. je bilo oko 3.400 prijava nasilja u porodici, a 2017/18. zbog početka primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici oko 40.000. U toku 2018. AŽC je počeo da pojačano agituje za prepoznavanje još dva oblika "nasilja" nad ženama, a to su "seksualnu uznemiravanje" na fakultetima[2] i radnim mestima, kao i proširene definicija silovanja, sa parolom "seks je silovanje u odsustvu pristanka"[3]. Paralelno sa uzbunjivanjem preko medija, one organizuju seminare po školama i lokalnim samoupravama, rade na dopunama Krivičnog zakonika, i na produkciji i širenju "znanja" (veb sajtovi, Jutjub video kanali, knjige, konferencije i zbornici).

Prema svemu iznetom, projekcija je da će u 2019. biti oko 50. - 55.000 prijava nasilja nad ženama, za šta će se morati izdvojiti 16 puta više sredstava iz budžeta nego 2009, dakle 640.000 miliona evra, što će prema 38 milijardi evra BDP-a, biti skoro 2% bruto društvenog proizvoda. Kada se to uporedi sa izdvajanjem za celokupno zdravstvo, što je manje od 10% BDP-a, koje pokriva svih 7 miliona stanovnika, potrošnja na zaštitu 50.000 "žrtava" (od kojih su samo 5.000 prave žrtve nasilja i silovanja) koja košta 2% BDP-a deluje kao nesrazmerno veliki iznos koji će ova ne baš bogata zemlja teško podneti.

Zajedno sa demografskim kolapsom kome značajno doprinosi uvodjenje feminizma kao državne ideologije, dolazi i do ekonomskog sunovrata (cena će zbog rodnog budžetiranja i monitoringa koji uvodi Zakon o rodnoj ravnopravnosti čije se usvajanje očekuje u 2019. biti bar duplirana gornja cena zaštite žena) jer društvo počinje neumereno da se bavi zlonamerno stvorenim medjupolnim i medjurodnim sukobima (jačanjem LGBT komponente u populaciji, kao i povećanjem "zaštite" njihovih "ljudskih prava"). Kada se sve prijavljuje kao nasilje, doći će do bujanja policije, sudstva i socijalnih službi, psihološkinje i socijalne radnice će postati deficitarne zbog preuveličane potrebe za podrškom "žrtava" i resocijalizacijom "nasilnika", a društvo se neće baviti ničim drugim nego infekcijom rodnog feminizma, i njenim posledicama. Opusteće proizvodnja, i svaki rad van ovih neproduktivnih, ometajućih delatnosti, i društvo će se veoma brzo ekonomski i socijalno urušiti jer rashodi postaju veći od prihoda, a budžet se usmerava u delatnosti od manje vitalnog značaja.

-------------------------------------------------------------------------
[1] https://www.ekspres.net/brejking/cena-patnje-koliko-nas-kosta-nasilje-nad-zenama
[2] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/29/seksualno-uznemiravanje-na-fakultetima-u-srbiji-kampanja-azc-a/
[3] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2019/01/04/seks-je-silovanje-u-odsustvu-pristanka/
 

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska