Saopštenje grupe Glas za muškarce
povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama

Cilj ovog saopštenja nije relativizacija nasilja nad ženama, ni umanjivanje nesreće porodica žrtava, već skretanje pažnje na činjenicu da su žrtve nasilja u porodici i muškarci. Sve je poduprto najnovijim zvaničnim statistikama, izveštajem sa stranice Ministarstva pravde[2] i člancima o zločinima koji su se dogodili.

Muškarce nema ko da žali, nasilje nad njima je nebitno, iako globalno, a i u Srbiji, čine 3/4 žrtava nasilne smrti[1], i 1/4 ubijenih u nasilju u porodici[2]. Muškarce ne zastupaju brojne NVO (teško da se nađe i par), društo je naviklo da muškarci stradaju: oni su 81% svih žrtava u ratovima u poslednjih 50 godina[3], 93% svih žrtava na radu[4], 3/4 žrtava samoubistava, saobraćajnih nesreća, i beskućništva. Sa druge strane, "16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama" je globalna, svetska kampanja koju obeležava 1.700 organizacija u preko 100 država sveta. Kampanja počinje 25. novembra Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama i završava 10. decembra Međunarodnim danom ljudskih prava.

Iako formalno muškarci čine samo 25% ubijenih u nasilju u porodici, a bar 90% osuđenih za nasilje u porodici, u ovom članku ćemo pokazati da je to daleko od realne i potpune slike o ovom fenomenu. Proširena definicija porodice prema novom Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici (dalje "novi zakon") obuhvata "lica u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu", pa će se donja razmatranja odnositi na sve njih.

Pozabavimo se prvo brojem muškaraca koji izgube život kao posledica nasilja u porodici. Ne možemo se ograničiti samo statistikom da na svakog muškarca ubijenog u nasilju u porodici dolaze tri ubijene žene, jer muškarci gube život u nasilju u porodici i kada posle pokušaja ili izvršenja ubistva nad ženom sebi oduzmu život. O tome ne postoje precizni podaci, ali navešću bar najnovije slučajeve[5][6][7]. Iako se ovde ne može govoriti o "nevinim" muškim žrtvama, mada ni sve ženske žrtve nisu "nevine" (diskusija toga u sledećem pasusu), ipak su to žrtve sukoba u vezama između muškaraca i žena, gde je krivica, iako neravnomerna, često kod oba partnera. Neke grube procene ukazuju na to da se i do 50% ubistava žena u nasilju u porodici završi samoubistvom muškarca, a kao što vidimo i pokušaji ubistva žena mogu dovesti do samoubistva. Čak da uzmemo i samo ove statistike i slučajeve vidimo da je broj muških i ženskih žrtava sukoba "u porodici" približno jednak. Međutim među žrtve ovih sukoba, dakle emocionalnog nasilja u vezama, možemo dodati i značajan broj mlađih muškaraca koji se ubijaju zbog ljubavnih problema. Razlike po polu u smrtnosti usled samoubistva su najveće kod starijih adolescenata, uzrasta 20-24 godine, gde je rizik od samoubistva mladića u periodu 2005-2009. bio pet (5) puta veći od rizika devojaka iste starosti[8]. Pored toga, povremeno izađu na videlo i slučajevi postupnog trovanja starijih muškaraca od strane supruga koji ostaju nedetektovani, a čija smrt se nakon duže bolesti pripisuje nekom drugom uzroku, kao i muškaraca koji izgube život ubistvom naručenim ili iniciranim od strane partnerke (primer pokušaja ovakvog ubistva[9]), a koje izvrši neki muškarac van porodice[10], pa to ne uđe u statistike muškaraca ubijenih u nasilju u porodici. Uzimajući samo ova dva scenarija, očigledno je da je nasilna smrt u porodici polno neutralna, tj. da je broj muškaraca i žena žrtava približno isti, ili sa proširenom definicijom žrtve muškaraca su i veće.

Što se ostalog nasilja u porodici tiče, samo 10 posto je stvarno fizičko nasilje[11], a skoro trećina prijava se odmah odbacuje kao neosnovana[2], dok ostalo otpada na verbalno, psihičko, emocionalno i ekonomsko nasilje, ili socijalno zanemarivanje, ali sve nabrojano je često obostrano. Kada čuju za desetine hiljada prijava nasilja po novom zakonu, i izrečenim merama, neupućenima nije jasno da se tu radi o potencijalnom, a ne o izvršenom nasilju, odnosno u 90% slučajeva policija deluje preventivno, bez da se nasilje i dogodilo.

Najosetljivije pitanje je da li je realna feministička teza da žrtva nikada nije kriva, ako je žena. Evo mog odgovora: "Kada žena ubije muškarca, uvek je pravdaju da je prethodno trpela nasilje od njega, čak i ako nije, a za muškarca se odmah piše da je monstrum, bez ulaženja u hronologiju događaja koji su prethodili ubistvu. Posledica toga je da on dobija u proseku trostruko veću kaznu nego ona, jer se njemu uzima otežavajuća okolnost, a njoj olakšavajuća. U bar pola slučajeva po ubistvu muškarac izvrši samoubistvo, što kod žena nikada nije slučaj, one se nikada ne kaju. Ne mogu sve žrtve biti nevine, bilo da su žene, bilo da su muškarci, kogod da ih je ubio, život jednostavno nije crno-beli. Nevina žrtva je ona koja nije svojim ponašanjem i izborima doprinela da dođe do ubistva. Naravno da ima takvih – ako žena želi da ode od muškarca, a on je iz ljubomore ne pušta, i na kraju je ubije, ona je svakako nevina žrtva. No šta je sa gramzivom ženom, koja je od samog početka veze znala da se petlja sa kriminalcem zbog toga što voli alfa muškarce i luksuz koji joj pruža, a kada on reši da je napusti, ona ga ucenjuje decom, imovinom, lažnim prijavama za nasilje ili provociranjem nasilja da bi ispala žrtva i uzela neproporcionalno više nego što joj pripada? Da li je i ona nevina žrtva posle dugog niza godina ucenjivanja i njegovog zlostavljanja od strane institucija na bazi njenih prijava? Druga zabluda koju šire feministkinje je da je svaki put kada muškarac ubije ženu to zločin iz mržnje zato što je ona žena. U gornjem slučaju on nju ubija što je gramziva, jer ga progoni institucijama (Centri za socijalni rad, policija, sudstvo), a ne zato što je žena. U istoj situaciji on bi ubio i muškarca koji bi pokušao da mu otme teško stečenu imovinu, a kriminalci svakodnevno nose glavu u torbi, i to nije lak „posao“. Takođe, u muškarcima koji su izdržavali devojke i žene na visokom nivou luksuza, a one su lakirale nokte dok su oni rizikovali život za taj luksuz, se javlja snažan otpor kada im te žene potom žele da uzmu i decu i imovinu, a znamo da su institucije na ženskoj strani. Stoga je „femicid“ izmišljena kategorija, a cilj je samo da bude otežavajuća okolnost, i da muškarac dobije veću kaznu nego da je pod istim okolnostima ubio muškarca. Prezaštićenost grupe čini njene predstavnike bahatim, jer osećaju da im niko ništa ne može, što u postupcima razvoda čini muškarce još ozlojeđenijim, jer po razvodu ne mogu da dobiju ni pola tekovina, a ima i slučajeva da pod lažnim optužbama za nasilje u porodici žene faktički ako ne i pravno, na duži rok dobiju 100% i imovine i starateljstva u odnosu na uobičajenih 50% imovine i 75% starateljstva"[12].

Znamo da zbog svoje veličine i evolutivne agresivnosti fizičko nasilje češće čine muškarci nad ženama, no ima i obrnutih slučajeva, ali veći deo tih nikada ne bude prijavljen, jer je muškarce stid da priznaju da ih je tukla žena, a neće da se bakću sa prijavama ako su dobili samo šamar ili ogrebotinu. Stoga je cifra od 90 - 95% osuđenih muških nasilnika samo formalno tačna, ima i agresivnih i fizički nasilnih žena, ali to se ne prijavljuje i ne kažnjava. Zbog jednog šamara žena može dobiti pola kuće, starateljstvo nad decom, i skoro doživotnu alimentaciju, a za primljeni šamar muškarac neće dobiti ništa, on čak može da dobije i batine od nekog ženinog rođaka ili ljubavnika, i opet žena neće ništa izgubiti. Ono što je muškarcima mnogo bitnije, i teže im pada, je institucionalno nasilje koje se nad njima vrši u ime zaštite žena, i njihovog "osnaživanja". U brakorazvodnim parnicama, prema najnovijim podacima Republičkog zavoda za statistiku za 2017. godinu, mogućnost da očevi dobiju starateljstvo nad decom u Beogradu i Novom Sadu je minimalna, samo 8% (treća kolona tablice)[13], i to samo ako ga se majka dobrovoljno odrekne jer zasniva novu porodicu, a sledeći muž nije zainteresovan da primi decu iz prethodne veze. U južnoj i istočnoj Srbiji situacija je mnogo bolja, preko 26% muškaraca dobija starateljstvo, obično u ruralnim oblastima ako majka napusti dom, ili imaju patrijarhalne veze u institucijama (poslednja kolona tablice), što vuče prosek na gore, ali ne menja situaciju za veliku većinu podobnih i zaineresovanih gradskih očeva koji ne mogu da dobiju starateljstvo po razvodu, pa čak ni zajedničko starateljstvo koje je pokazano najbolje za decu:

Diskriminacija očeva od strane feministički instruisanih i korumpiranih Centara za socijalni rad (CSR) je samo početak njihovih problema po razvodu. Barem trećina majki se po dobijanju starateljstva sveti očevima otežavajući im ili potpuno onemogućavajući viđanje sa decom, pritom ih i otuđuje da ona posle određenog vremena i ne žele da se viđaju sa njim zbog usiljenih i nameštenih situacija koji proizlaze iz sukoba roditelja, a deca najčešće drže stranu majci sa kojom žive jer ih je ona emotivno uverila da je žrtva. Za mnoge očeve ni odvajanje od dece nije kraj muka, jer upornima slede prijave za nasilje u porodici (čak i ako je to samo pokušaj dogovora oko izvršavanja sudskog rešenja koje definiše model viđanja oca sa decom), aktiviranje hitnih mera od institucija koje je trenirao feministički Autonomni ženski centar (AŽC), pisac Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Slede zabrane pristupa, seminari za rad sa "nasilnikom" da bi on priznao da je bio nasilan (scenario već opisan u distopijskom romanu Džordža Orvela "1984"), povlačenje po sudovima, plaćanje advokata u uzaludnim pokušajima da se dokaže istina, tužbe institucijama koje su gluve za žalbe očeva, i sudovima gde postoji samo jedan ishod - propast i nepravda. Teško je bilo šta drugo i očekivati kada u CSR, sudstvu, i kao sudski veštaci psiholozi rade skoro isključivo žene koje redovno prolaze kroz seminare AŽC-a. U najgorim slučajevima žene posežu i za optužbama za seksualnu zloupotrebu deteta od strane oca, i potpunim oduzimanjem roditeljskog prava od njega, mada i u tom slučaju traže i dobijaju alimentaciju (izdržavanje za dete), često i od oca, i od države kao "samohrane" majke, i "žrtve" nasilja, čak i kada nisu.

--------------------------------------------------------------
[1] http://publikacije.stat.gov.rs/G2014/Pdf/G20146008.pdf
[2] https://iskljucinasilje.rs/rs/aktuelnosti/za-godinu-44-728-prijavljenih-slucajeva-nasilja-u-porodici
[3] https://www.bmj.com/content/336/7659/1482
[4] https://www.bls.gov/news.release/cfoi.t01.htm
[5] https://www.kurir.rs/crna-hronika/3155819/detalji-porodicne-tragedije-u-rusnju-pokusao-da-zadavi-zenu-kanapom-pa-se-obesio-u-supi
[6] https://www.kurir.rs/crna-hronika/3150489/tamaru-je-mladji-kolega-dovezao-kuci-a-onda-je-nastao-krvavi-pir-detalji-stravicne-tragedije-kod-uba-vladimir-ubio-suprugu-pa-presudio-sebi
[7] https://www.kurir.rs/crna-hronika/3131801/stravicno-pretukao-bivsu-zenu-metalnom-sipkom-u-centru-cacka-pa-se-obesio-prolaznici-zatekli-jezivu-scenu
[8] https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:11869/bdef:Content/download , str. 174
[9] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:692155-Pretucen-sekirom-zbog-svadje-oko-deteta
[10] https://www.youtube.com/watch?v=sxQEqnSipgg&t=4m30s , i od 26:11 do 29:55
[11] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/09/25/koliko-nasilja-ima-u-44-728-prijava-nasilja-u-porodici
[12] http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/11/17/deset-feministickih-zapovesti-ali-koje-ce-uticati-na-zivote-svih
[13] http://publikacije.stat.gov.rs/G2018/Pdf/G20181170.pdf , str. 9
 

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska