Pegave hijene su najveće od tri vrste hijena (smeđe i prugaste su ostale dve). Iako su po ponašanju, morfologiji i načinu lova slične psima, one su genetski bliže mačkama. Sa psima dele način lova hvatanjem plena čeljustima umesto pandžama, ne penju se po drveću kao mačke, i imaju kandže koje ne mogu uvući. Medjutim, održavanje higijene, parenje i odgoj mladih je sličniji mačkama. Žive u velikom delu Afrike i na istoku kroz Arabiju do Indije, u grupama do 80 članova koje se nazivaju klanovi. Iako se medju laicima smatraju lešinarima (što i važi za ostale dve vrste), pegave hijene su brzi i agresivni lovci koji mogu trčati na velike udaljenosti bez zamaranja, pa se računa da i do 95% životinja kojima se hrane ulove. Nakon uspešnog lova, pobednici se često svađaju oko plena, bilo međusobno ili s drugim moćnim životinjama poput lavova. Prilično su vokalne i stvaraju širok raspon zvukova, uključujući i "smeh" koji je odavno povezan s njihovim imenom. Pegave hijene su najdruštvenije i najvokalnije (do 10 različitih zvukova) od sve tri vrste. Ženke su samo kod pegavih hijena veće i agresivnije od mužjaka (oko 10% veće, slično koliko i muškarci od žena), dok je kod ostale dve vrste, koje imaju patrijarhalnu organizaciju, obrnuto. Inteligencija i društvena sofisticiranost im je porediva sa majmunima, i to je jedina poznata vrsta ne-primata u kojoj se socijalni status prenosi sa majke na ćerku.
Mužjaci hijena, za razliku od drugih predatora, nemaju penisnu kost. Ženke imaju snažno izražene spoljašnje delove polnih organa, njihov klitoris može biti dugačak i 15 do 20 cm, te se često naziva pseudopenisom. Osim toga, okružen je kesicama koje podsjećaju na testise mužjaka, pa se polovi čak i kod posmatranja izbliza jedva mogu razlikovati. Ova anatomska posebnost ranije je dovodila do pretpostavke da su hijene hermafroditi, što nije tačno. Isturene genitalije ženki služe za oplodnju, uriniranje i donošenje mladih. Da bi muški polni organ mogao ući i da bi mogle okotiti mlade, klitoris se rastege. Njihova anatomska građa je takva da im dopušta apsolutnu kontrolu nad izborom seksualnog partnera, pa nema silovanja.
Matrijarhat postoji i u drugim životinjskim
vrstama. Feministkinje uživaju u priči o pčelama, gde trutove posle parenja
ili izbacuju iz košnice, ili ovi umiru (ovakve strategije postoje i medju
ljudima u ginokratiji, po razvodu). Po analogiji sa pčelama, i mravi se
mogu smatrati matrijarhalnim društvom jer imaju jednu maticu "kraljicu"
koja se jedina reprodukuje, mada to što joj drugi mravi za to obezbedjuju
uslove radi preživljavanja i rasta kolonije ne znači da ona njima vlada.
Kod kitova ubica, deca ostaju sa majkama do kraja života, čak i nakon što
dobiju svoju decu. U mnogim životinjskim vrstama mužjaci žive usamljenički,
i sa ženkama se nalaze samo zbog parenja, što ove vrste ne čini matrijarhalnim,
iako mladi ostaju u čoporu sa ženkama (jednoroditeljske porodice majki
sa maloletnom decom, "samohrane majke"). U takvim društvima mladi mužjaci
nakon što postignu seksualnu zrelost napuštaju čopor, postajući migranti
u nekom drugom čoporu sa kojim nisu u genetskoj vezi. Bonobo (pigmejske
šimpanze) su miroljubivo društvo u kome ženke seksom rešavaju sukobe, i
vladaju (možda bi i ljudi trebali da se na njih ugledaju). Slepo kuče i
merkati su dodatni primeri matrijarhalnih čopora. Krdo veličine i do 100
slonova predvodi najstarija i najveća ženka. Feminističke naučnice u matrijarhat
ubrajaju i lavove, mada je to ipak nategnuto, pošto se zna ko je kralj
životinja, i ko prvi jede kada lavice lovci donesu plen.
Vratimo se pitanju iz naslova. Radikalne
feministkinje, iako zagovaraju "rodnu ravnopravnost", iza tog prihvatljivog
naziva kriju borbu za prevlast i dominaciju nad muškarcima, demontažu patrijarhata
i instaliranje matrijarhata. U postizanju tog cilja koriste se ženskom
lukavošću, igranjem "žrtve" patrijarhata, nasilja u porodici, i seksualnog
uznemiravanja. Kampanjama lažnog optuživanja muškaraca, kako onih iz proširene
definicije porodice, tako i onih na rukovodećim položajima (#MeToo), uzurpiraju
njihove pozicije roditelja, vlasnika imovine i rukovodjenja, preuzimajući
sve to kao "odštetu" za preživljeno "nasilje". U Zakonu o ravnopravnosti
polova iz 2009. su tražile samo 30% mesta kao narodne poslanice, u realnosti
su do sada ostvarile 36%, mnoga ministarska mesta i ostale vodeće političke
pozicije. Nacrtom Zakona o rodnoj ravnopravnosti traže da se te kvote prošire
na 40%, kao i da se proširi broj pozicija na koje se odnose, tj. da obuhvataju
rukovodeća mesta kod javnih i privatnih poslodavaca, u ekonomiji, kulturi
i ostalim društvenim deltnostima. Kada se i to izglasa, ni to neće biti
kraj njihovim zahtevima / kuvanju žabe, već će se za desetak godina tražiti
paritet (50%), a potom i prevlast, o čemu su njihove akademske perjanice
odavno pisale: „Paritet (...) i kvote su samo način, sredstvo postizanja
tog cilja a ne cilj za sebe, a još manje maksimalni i krajnji domet ženskih
aspiracija“[1]. Konačni cilj je da se, zajedno sa obezbeđenjem pariteta,
izvrši „orodnjavanje“ (gendering) celokupne političke sfere, odnosno korenita
i potpuna „feminizacija političkog prostora i institucija“[2]. To znači
da „deskriptivna zastupljenost žena“ mora da se pretvori u „supstancijalnu
zastupljenost“, to jest da ženska polovina poslanika i vlade počne da „vodi
’žensku’ politiku, odnosno politiku zastupanja specifičnih interesa žena“[1].
Ovaj marš kroz institucije treba da osigura pobedu matrijarhata, koji neće
biti ništa manje agresivan i totalitaran nego patrijarhat, dapače, ima
osnova da bude kao društvo pegavih hijena.
------------------------------------------------------------
linkovi za dalje čitanje ------------------------------------------------------------
[1] Mršević, Zorica, Ka demokratskom društvu
- izborni sistem kvota, Institut društvenih nauka, Beograd, 2007, strana
37 i 41
[2] Kolin, Marija i Ljiljana Čičkarić,
Ekonomska i politička participacija žena u Srbiji u kontekstu evropskih
integracija, Institut društvenih nauka, Beograd, 2010, strana 112