"Homofobija" i "ksenofobija" desnih i konzervativnih snaga u Evropi

Pojmovi homofobije i ksenofobije (ili islamofobije kao podvrste) sve češče se čuju u javnosti i medijima. Osnovu ovih termina čini latinska reč "fobija" koja znači strah. Znamo da strahova ima racionalnih i iracionalnih (neosnovanih), no kritičari gornjih izraza ističu da se radi o pogrešnoj upotrebi reči, jer većina onih koji su optuženi za homofobiju i ksenofobiju se zapravo ne plaše homoseksualaca i stranaca, već ih jednostavno ne vole, odbojni su im jer su im na jedan ili drugi način strani. U ovom članku ću pokazati da zapravo ima osnova za strah, tj. da homoseksualna ideologija i migracije mogu imati uništavajuće dejstvo na domaću heteroseksualnu populaciju, tj. nacionalne države.

Podjimo od homoseksualne ideologije. Urodjena homoseksualnost je stara koliko i svet, i ograničena na par procenata populacije, no homoseksualna ideologija je novijeg datuma, poslednjih 50 godina, pa joj stoga treba posvetiti posebnu pažnju. Svedoci smo pokušaja normalizacije seksualnih izbora van heteroseksualnog, a zastupnici ove, rodne, ideologije imaju stav da je potrebno eksperimentisanje, probanje raznih oblika i istopolne seksualne aktivnosti, kako bi pojedinac (dok se formira) utvrdio šta je za njega najbolje. Stoga se ovaj neoliberalan (suprotno konzervativnom) stav pokušava ubaciti u obrazovanje i školske udžbenike, od obdaništa, pa naviše. Paralelno sa ovim kampanjama, u LGBT zajednici se promoviše ideja "neosvojenih ljudskih prava", i zahteva legalizovanje istopolne zajednice kao braka, koji će potom imati sve one prednosti kao i heteroseksualni: usvajanje dece, nasledjivanje imovine, poreske olakšice i finansijska pomoć države. Ova borba je u mnogim zemljama već uspešno završena, a u nekim se još vodi. Najnovi je primer Rumunija, gde je nedavno propao referendum na kome su se građani izjašnjavali o prihvatanju ustavnog amandmana prema kojem bi brak bio definisan kao zajednica muškarca i žene umesto zajednice supružnika, kako je sada. Komentatori toga što je na referendum izašlo samo 20 umesto potrebnih 30 posto (bar 5,4 miliona glasača) tvrde da je to posledica neslobode medija, koji su u velikoj većini EU potkupljeni, dakle naklonjeni LGBT-u, kao i u Srbiji. Referendum je organizovan na osnovu peticije jedne konzervativne organizacije, koju je potpisalo tri miliona ljudi, i podržala Rumunska pravoslavna crkva. Za inicijativu je glasala i predsednica rumunske vlade, uprkos kritikama Brisela i nevladinih organizacija.

U svom članku "Heteroseksualna parada ponosa, Beograd 2084, 2184, ili negde izmedju" (podnaslov: "kako su lezbejke preotele feminizam i pretvorile ga u oružje LGBT pokreta u borbi za globalnu dominaciju") još u avgustu 2017. upozorio sam da se ne radi o borbi za ljudska prava homoseksualaca, već o maršu kroz institucije i dugoročnom planu (može se reći i zaveri, pošto je tajni i zlokoban) za dominaciju nad heteroseksualnom populacijom. Mehanizam proširivanja homoseksualne zajednice je veoma jednostavan: od malih nogu kroz seksualno obrazovanje i parolu "Gej je OK" učiti decu da eksperimentišu sa istopolnim seksom, da se omogući istopolnim partnerima usvajanje dece otete od roditelja, gde će ona, bilo zbog uticaja okoline ili seksualne zloupotrebe, imati znatno veće šanse da postanu homoseksualci. Veliku pomoć širenju LGBT-a ima i feministička rodna ideologija koja sukobljava žene sa muškarcima, i kroz zakone o tzv. "zaštiti žena" vrši progon heteroseksualnih muškaraca, istovremeno plašeći žene da je za njih brak i porodica tamnica, a život sa muškarcem pun nasilja, i neplaćenog kućnog rada. Neće pomoći ni feminiziranje muškaraca kroz modu, medije, kulturu, i specijalne treninge senzitivnosti, što sprovode feministkinje koje vode pomenute resore, i feminističke NVO. Na kritici "toksičnog" maskuliniteta se ozbiljno radi, mladići se srame i potiskuju u nameri da postanu nesigurni i ne konkurišu ženama, a onima koji su već na rukovodećim položajima se nameštaju #MeToo afere, gde se nakon 30 i više godina iznose optužbe za seksualne zloupotrebe, bez mnogo dokaza, a u cilju demontaže patrijarhata, odnosno njihove zamene ženama. Pored preuveličavanja nasilja u porodici, najnovija kampanja je i za preuveličavanje seksualnog uznemiravanja, pa nijedan muškarac više nije siguran, bilo da je u braku, ima ili nema vezu sa ženom ili devojkom, giljotina novih zakona stoji mu stalno nad glavom, psihoza straha i nepoverenja u 21. veku vlada medju polovima. Sve ovo je smišljeno da se heteroseksualna populacija omete u njihovom načinu života i reprodukcije, da se spreči da se brojčano obnove, dok se stalno radi na prevodjenju u LGBT i povećanju njihovih brojeva. Rasturanje tradicionalne porodice motivacijom žena da se razvedu tako što im se potom garantuje starateljstvo nad decom, bar pola imovine, alimentacije i pomoć države "samohranim" majkama, vodi odrastanju dece uz nedovoljno, ili potpuno ukinuto, prisustvo i uticaj oca, dakle muškog uzora, što će mnoge dečake učiniti neinteresantnim devojkama ili približiti gej populaciji, a devojke gurnuti ka rodnom feminizmu i mogućem nevoljnom lezbejstvu.

Ksenofobija, ili strah od stranaca, takodje nije neosnovana, ako se prisetimo sudbine američkih indijanaca i australijskih domorodaca, čije populacije su beli osvajači postupno doveli do beznačajnih brojeva. Današnji migranti ne dolaze sa oružijem kao španski konkvistadori, no bez obzira na to, dolaze kao strani investitori, stručnjaci, i često muškarci tamnije boje kože koji privlače bele žene, o čemu mogu da posvedočim iz neposrednog iskustva. Strah domaćeg stanovništva da će im strani radnici i migranti oteti poslove i žene nije iracionalan, jer su migranti uglavnom muškarci, neki visoko obrazovani, a svakako različiti, i stoga privlačni domaćim ženama. U 2014. godini, u Kaliforniji je populacija koja govori španski (Latinos) prestigla broj ostalih stanovnika bele rase (posledica migracije iz Meksika), a oni čine i znatan deo stanovništva Teksasa, Novog Meksika i Floride (migracijom sa Kube). Brojčanom odnosu domaćeg i migrantskog stanovništva ne pomaže ni to što domaće stanovništvo često ima negativan prirodni priraštaj zbog emancipacije žena i visokog standarda, a migranti obrnuto, pa se po brojevima za par decenija mogu naći proporcionalni, ili nadmoćni u odnosu na domaće stanovništvo. Nije jedna država izgubljena povećanjem migracije i migrantskog prirodnog priraštaja, uzmimo samo Kosovo za primer. Migracije podržavaju i globalističke elite (čak se može reći da je to njihov projekat, kao i LGBT), kojima je cij unifikacija, i nestajanje nacionalnih država i granica koje samo ograničavaju "slobodnu" trgovinu, a i kultura će postati jedna, globalna, gde će svako mesto na Zemlji izgledati isto, jedno-obrazno, sa istom mešavinom rasa i seksualnih opredeljenja kao i svako drugo, čime će se marketing globalnih roba, usluga i zabave pojednostaviti. Naravno, više neće biti nacionalnih vlada, već samo jedna globalna, stvarajući unipolarni svet. Iako izgleda da su globalističke, nelioberalne i leve snage u usponu, one nailaze na brojne otpore tradicionalno i nacionalno opredeljenih snaga i nacionalnih lidera. Neoliberali koji u većini država imaju kontrolu nad medijima, vode levu politiku, a branitelje tradicionalnih vrednosti u seksualnom i nacionalnom smislu časte etiketama "homofobi", "nacisti", "rasisti" i "islamofobi", pokušavajući da ih uprljaju, dehumanizuju, i obezvrede njihov moralni stav.

Feministkinje u Kanadi, Švedskoj, Francuskoj, i ostalim evropskim zemljama podržavaju migracije i LGBT, a kada dodju na vlast (kakav je slučaj u pomenute tri zemlje) počinju da progone konzervativne neistomišljenike optužbama za homofobiju i ksenofobiju / islamofobiju, kroz političku korektnost i optužbe za diskriminaciju i govor mržnje. Nosilac progona u Srbiji je po službenoj dužnosti Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, a pod njen mač su već pali istaknuti intelektualci, javni radnici i političari, muškarci na rukovodećim položajima, kao i poneki aktivista, samo da pomenemo Mišu Đurkovića, Vladimira Dimitrijevića i Branislava Ristivojevića.

Kao odgovor migracijama iz muslimanskih zemalja, posebno zbog rata u Siriji, u zemljama EU se javlja snažni anti-imigrantski pokret, i partije desnice jačaju na izborima. Desnu i konzervativnu politiku (levičari ih etiketiraju "populistima") vode Tramp i Putin, a u Evropi Orban i Salvini, ostale zemlje Višegradske grupe (u Poljskoj vladajuća stranka Pravo i pravda), ali i Alternativa za Nemačku (AfD), Austrijska narodna partija (OVP), Nacionalni front (Francuska), Švedske demokrate (SD), i mnogi drugi. Populisti i desničari su došli na vlast u Italiji, Mađarskoj i Austriji, a sada nekadašnji Trampov savetnik Stiv Benon planira da proširi njihov uticaj širom Evrope, i stvori ujedinjeni populistički front evropske desnice protiv imigracije.

Neoliberali i „demokrate“ optužuju protivnike nekontrolisane imigracije za govor mržnje, ali da li je mržnja ako se protivite nečemu što smatrate da nije u vašem ličnom i / ili nacionalnom interesu? Globalizam uništava nacionalno i tradicionalno. U budućnosti, ako bude po njihovom, više neće biti većine - ni nacionalne, ni seksualne, samo međusobno suprotstavljene grupe približnih veličina i moći, tako da niko ne može da pobedi, pa će sukob biti stalan, a konfuzija opšta.

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska