Ravnopravnost polova - kada su i kolike kvote opravdane?

Nacrtom zakona o rodnoj ravnopravnosti (u daljem tekstu "traženi zakon") traže se kvote od 40 posto za "manje zastupljen pol", ali samo za rukovodeće pozicije, pod obrazloženjem da kvote treba da odražavaju zastupljenost tog pola u opštoj populaciji. Nasuprot tome, princip meritokratije traži da se rukovodeće pozicije dele prema zaslugama, talentu i veštinama, bez obzira na pol. Kako smo kao civilizacija popustili pred feminističkim zahtevima za emancipaciju žena i njihov pristup obrazovanju i potom zapošljavanju, zapostavljajući ženinu primarnu društvenu ulogu kao vaspitača novih generacija (svoje) dece, vreme je da se izborimo za istinsku ravnopravnost polova, ali postepeno i bez diskriminacije muškog pola. Radikalni / rodni feminizam, eufemistički nazvan "rodna ravnopravnost" je licemerna verzija "ravnopravnosti" koja radi upravo suprotno - diskriminišući muškarce pokušava da na brzinu, dok se ovi ne osveste, preuzme vlast i utvrdi dominaciju žena, ili matrijarhat, mada se možda, kao i u komunizmu koji je njen izvor, verovatno radi o diktaturi u ime žena, u kojoj će i one zajedno sa muškarcima sve izgubiti. Feminizam svoj uspon na vlast postiže "dugim hodom kroz institucije", bolje rečeno maršom kroz iste, kampanjama tipa #MeToo kojima diskredituje muškarce na pozicijama moći da bi ih zamenili ženama, kao i diskriminacijom u isceniranim razvodima u kojima se muškarcima oduzima i imovina i deca, u procesu "demontaže patrijarhata".

Kvota je administrativna mera, koja kada uđe u zakon postaje obavezujuća, ugovoreno određeni iznos ili učešće u količini mesta, pozicija ili resursa koji treba ispuniti ili osigurati. Njihova primena deo je Afirmativne akcije (poznatija kao rezervacija u Indiji, pozitivna diskriminacija u UK, pravičnost pri zapošljavanju u Kanadi i Južnoafričkoj republici) koja je politika favorizovanja članova deprivilegovanih grupa koji su trpeli, ili i dalje trpe, diskriminaciju unutar određene kulture. Obično se primenjuju u zapošljavanju u državnoj administraciji i pri upisu u škole i na fakultete. U odsustvu kvota isto se postiže preferencijalnim tretmanom. U SAD se kvote ne primenjuju ni u političkom životu ni pri zapošljavanju, i profesor Allan C. Carlson na svom nedavnom predavanju u Beogradu izjavio je da su žene tamo spontano primetile beneficije angažovanja u političkom životu i uključile se u njega u meri koliko im odgovara. Zagovornici neoliberalne agende ipak misle da je potrebno uvođenje kvota [1], a u Srbiji se u traženom zakonu čak isto zahteva od svih poslodavaca koji imaju više od 50 radno angažovanih osoba (često je i više od broja zaposlenih), što bi se odnosilo i na privatne poslodavce.

Kao zastupnici istinske ravnopravnosti polova, progresivni maskulisti prepoznaju da kvote mogu biti i stimulativna mera da bi se povećala zastupljenost određenog pola u nekoj profesiji gde je manje zastupljen. Ali ako su u članstvu političkih partije žene zastupljene sa 10-15%, dovoljne su i kvote od 30% utvrđene važećim Zakonom o ravnopravnosti polova iz 2009. Slična je situacija i u građevinarstvu, sportskim organizacijama, i donekle u IT / programiranju (mada u ITK polju žene dominiraju u komunikacionoj komponenti ove branše). Dakle, dok se ne poveća učešće žena u političkom životu, povećanjem ženskog članstva u političkim partijama, nema govora o postojanju potrebe za podizanjem sadašnjih kvota sa 30 na 40 posto. Isto važi i u drugim profesijama - ne može se zahtevati samo povećanje procenta žena na rukovodećim pozicijama u kompanijama i profesijama u kojima je na dnu lestvice mala zastupljenost žena. Ne treba žena da rukovodi rudnikom ili gradilištem, niti gradskom čistoćom, kada nijedna u njemu ne radi, sem malog broja inženjerki, koje već imaju stručno rukovodeće pozicije. Znači ako se traže kvote za rukovodeće pozicije za žene kao manje zastupljen pol, mora se insistirati i na njihovoj podjednakoj zastupljenosti u bazi kao uslovu.

Sa druge strane, feminističke NVO u medijima forsiraju priču o tome kako očevi treba da se više angažuju u obavezama oko podizanja svoje dece, i sve je to lepo i ispravno, ali kada se postavi pitanje starateljstva očeva po razvodu, onda feministkinje takav predlog za očinske kvote licemerno odbacuju kao nonsens (reč koju je za njih upotrebila feministička "nacionalna ekspertkinja" Marina Blagojević-Hughson u javnoj raspravi o traženom zakonu u Skupštini Srbije 26.6.18). To je bila njena replika na moje izlaganje u kome sam rekao da traženi zakon ne može da nosi taj naziv, niti se može usvojiti, ako istu ravnopravnost ne donosi i muškarcima, tj. ako oni kao manje zastupljen pol ne dobiju kvote za starateljstvo po razvodu (a sada bih dodao i u sudstvu, školstvu i socijalnom radu gde takođe predstavljaju manje od 20 posto zaposlenih).

U svetu, a posebno u Evropi, jak je pokret među udruženjima očeva koji zahteva zajedničko faktičko starateljstvo po razvodu, odnosno za decu podjednak broj dana ili vremena provedenih sa oba roditelja, no iz primera Australije gde je takav zakon formalno na snazi od 2009. [2] vidimo da feminističke i neoliberalne snage uspevaju da i tamo nađu rupe u zakonu da onemoguće očeve da imaju ravnopravno roditeljstvo po razvodu. Stoga, ma kako to bilo kome zvučalo, moj predlog o UVOĐENJU KVOTA ZA OČEVE predstavlja jedino rešenje koje se ne može izvrdati, jer bi svaki sud morao mesečno da dostavlja sva rešenja o dodeljivanju starateljstva, a naša NVO bi imala pristup tome i proveravala na kvartalnom nivou da li su ispunili da procenat rešenja u kojima su očevi staratelji odgovara kvoti u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti za manje zastupljen pol.

Reference:
[1] https://www.usnews.com/opinion/civil-wars/articles/2017-02-21/the-us-should-consider-gender-quotas-to-increase-women-in-politics
[2] http://www.international-divorce.com/australia_child_custody.htm

Prethodni članak, objavljen pre 6 meseci: http://www.ultrahome.in.rs/muska/kvote4Oceve.html

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska