Srbija evropski lider u nasilju u porodici (nad ženama)

Pošto ne možemo da budemo ekonomski, politički ili vojni lider, moramo da odaberemo neke egzotičnije kategorije, kao rodnu ravnopravnost i nasilje u porodici. Da li je to stvar prestiža, ili zadatak koji smo dobili da bi se priključili EU ostaje na vama da otkrijete. Izazov smo prihvatili, i prionuli na posao, sa odličnim prvim rezultatima: po rodnoj ravnopravnosti, broju žena u ministarskim foteljama, smo već peta zemlja po redu u Evropi, a po dohodovnom jazu jedino Rumunija ima bolje rezultate. Da smo tako vredni i uspešni na ekonomskom planu, gde bi nam bio kraj? Potpisali smo i primenjujemo Istanbulsku konvenciju Saveta Evrope, pa imamo i "zavidne" rezultate u borbi protiv nasilja u porodici: šestruko povećanje broja optužnica i prijava u 2018. (izračunato na bazi podataka iz druge polovine 2017, od kada se primenjuje Zakon o sprečavanju nasilja u porodici) u odnosu na 2016. godinu, i dvadesetostruko povećanje optužnica i četrdesetostruko prijava u odnosu na 2004. Kao kontrolna statistika je podatak da je broj ubistva žena u porodičnom nasilju ostao konstantan, na desetogodišnjem proseku od 32 žrtve godišnje, što nam sugeriše da nasilje u porodici nije povećano, već je samo enormno proširena njegova definicija i sankcionisanje. Kako možemo interpretirati ove podatke?

Poćiću od toga kako feministička teorija i "nauka" tretira nasilje u porodici prikazom istraživanja sociološkinje Vesne Miletić-Stepanović, objavljenog u knjizi "Nasilje nad ženama u Srbiji na razmeđi milenijuma" iz 2006. godine: "Jedan od osnovnih nalaza istraživanja je činjenica da nasilje nad ženama u porodici ni u kom slučaju nije pojava koja se samo vezuje za disfunkcionalne porodice već da je svakodnevna pojava u skoro svim porodicama: čak u 83 odsto ispitivanih porodica postoji neki oblik ponašanja koji čini nasilje nad ženama". Veoma skraćeno o njemu se izveštava u članku "Tek svaka peta porodica bez ikakvog nasilja" u "Politici" od 16.3.2010. Nasilje nad ženama, prema autorki je definisano tako da meri sedam konkretnih ponašanja, koja su data na skali, od najmanje opasnih do najrizičnijih: 1. uskraćivanje pažnje, 2. uskraćivanje novca, 3. uskraćivanje slobodnog vremena, 4. vikanje i vređanje, 5. pretnje, 6. bacanje i razbijanje stvari i 7. udaranje. Ovo vas već podseća na Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, u kome je svaka svadja, ili njen uzrok proglašen za nasilje u porodici, razlog za njegovu prijavu, i neproporcionalnu reakciju policije i pravosudja koji su zastraženi zaprećenim kaznama ako ne postupe po očekivanju piškinja ovog zakona, feminističkih perjanica Autonomnog Ženskog Centra. Ono što u članku ne piše, a možete pročitati u njenoj knjizi, ili još bolje u analizi Prof. Slobodana Antonića u "Đavo, istorija i feminizam: sociološke pustolovine", strana 133 (koja se može besplatno naći na internetu), je da samo u 4,5 posto porodica dolazi do fizičkog nasilja koje se uglavnom završava šamarom ili guranjem, dok se "visok index nasilnosti" gde jedan partner dobija batine sreće samo u 0,2 posto porodica. U ostalim slučajevima je nasilje u vidu vikanja i vredjanja (63%) ili uskraćivanja pažnje (29%). Tako smo od senzacionalističke brojke od 83% došli do 18 puta manje za neznatni fizički kontakt pri svadji, ili 415 puta manji za stvarno nasilje koje zahteva intervenciju policije, jer burne svadje svakako ne treba da odvlače policiju od pravog nasilja.

Sada vidimo da se za razliku od 2004, kada se prijavljivalo samo fizičko nasilje, i to ozbiljne vrste, sada prijavljuje svaka veća svadja, a u prijavljivanje se MORAJU ukljućiti i susedi, rodjaci, čak i slučajni prolaznici, sve kako bi se brojke povećale, i opravdali milioni evra uplaćeni od stranih donora našim feminističkim NVO koji se bave ovom temom. Uspeh je postignut, muškarci su udaljeni iz svojih domova, sada trajno posvadjani sa svojom porodicom, žene su uzele decu i stanove, i patrijarhat je na kolenima. Feministkinje trljaju ruke, jer će majke same vaspitati sinove da budu poslušni radnici i privremeni supruzi, a potom negovatelji ostarelih majki, a devojčice da budu drčne feministkinje koje će stalno tražiti više prava i privilegija, ostavljajući odgovornosti muškarcima, kako bi one mogle da i dalje vode bezbrižne živote, i u proseku žive 5 - 7 duže od muškaraca. No da li će život žena stvarno biti tako divan u budućnosti zbog ove preterane brige za njih koje država pokazuje?

Pogledajmo kako će progon muškaraca uticati na sklapanje i razvod brakova, i opštu demografsku situaciju u Srbiji. Na zbližavanje mladih svakako neće pozitivno uticati svakodnevna povika o silovanju i nasilju u porodici, ispade porodica najnebezbednije mesto, pa ko bi je onda stvarao. Bolje da mi svi dignemo glas protiv lažnih dušebrižnica u NVO i institucijama kojima one dominiraju, da nam ne plaše omladinu naduvanim pričama. Takodje, koji će se muškarac odlučiti na brak ili vanbračnu vezu sa rodjenjem dece, ako se zna da nakon njenog raskida, a danas se to dešava mnogo češće i lakše nego ranije, žena dobija sve, a muškarac izlazi iz stana „u košulji“, sa obavezom plaćanja alimentacije do sudnjeg dana, uz veoma neizvesnu mogućnost vidjanja sopstvene dece? Da ne pričamo da za vreme braka ili veze više ne sme ni povisiti glas na ženu, jer i na samu pomisao da ona doživi strah, interventna brigada dolazi i odvodi ga iz stana, na neodredjeno dug period. Sa ovakvim zakonima i psihozom straha predvidjam da će se svake godine radjati sve manje dece, dok ih uopšte i bude. Dok se ovo feminističko divljanje ne zaustavi, dok se ne kaže da je bilo dosta pritisaka i novca dobijenog od EU, UN i Soroša za sprovodjenje "rodne" (ne)ravnopravnosti i "zaštite žena", nijedna stimulaciona mera Vlade Srbije neće zaustaviti demografski pad.

Pre trideset godina u Srbiji je broj razvoda bio petina broja zaključenih brakova (odnos 1:5), 2016. godine je bio četvrtina (odnos 1:4), a sa primenom novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, potpisujem da će u 2018, 2019, ili najkasnije 2020. biti polovina (odnos 1:2). Ovo sam izračunao na bazi 41.000 prijave nasilja u porodici, pa neka je samo 27.000 medju partnerima u braku, i da se samo trećina razvede, to je 9.000, što bi brojku od 9.000 razvoda pre primene ovog zakona 2016. godine, povećalo na 18.000, a to je tačno pola od broja sklopljenih brakova 2016. Čak i da do povećanja broja razvoda dolazi sporijim tempom, broj zaključenih brakova će dalje padati zbog podozrenja koje polovi razvijaju jedno prema drugom, pa će posledica primene Istanbulske konvencije dovesti da najkasnije do 2020. stanemo u rang sa najrazvijenijim zemljama Zapada što se tiče odnosa izmedju broja razvedenih i zaključenih brakova. Time ćemo napustiti tradicionalno društvo, porodicu kao osnovnu ćeliju, pa ćemo se i u privatnom životu prepustiti nemirnom moru liberalnog kapitalizma na kome se i najiskusniji dave, a i oni koji plivaju sve manje to rade iz zadovoljstva. Na mogućnost muškaraca da zasnuju porodicu dodatno će negativno uticati stalno povećavanje kvota za zapošljavanje žena. Devojke, neudate i razvedene žene neće više imati kome, sem lezbejkama, da se obrate (što je i cilj voditeljki feminističkog pokreta).

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska