Nije to samo u Srbiji, i nije to samo sada da smo više tolerantni na štetu, žrtve i smrt koja se dešava muškarcima. "Mi jednostavno više vrednujemo život žena. Kroz celu istoriju, muškarci su umirali u ratovima, i žrtvovali svoja tela i rad da bi žene bile zaštićene. U najdavnijim vremenima, opstanak vrste je bio zasnovan na zaštiti žena. Ta tradicionalna briga za žene je razlog zašto vrednujemo ženske žrtve više nego muške. I to je genijalnost feminizma, da je uzeo već postojeću brigu za žene, i iskoristio je u korist žena i njihove prednosti i privilegija, dok se pretvarao da se protivi svemu što je tradicionalno društvo učinilo za ženu." - kaže profesorka Janice Fiamengo sa univerziteta u Otavi u svom obraćanju na Jutjubu.

AŽC je ženska NVO osnovana 1993. godine, zasnovana na feminističkim principima i teoriji (http://womenngo.org.rs) čiji je osnovni cilj borba protiv nasilja prema ženama, prvenstveno u porodici, i podrška žrtvama nasilja. Njihovo desetogodišnje lobiranje i pisanje Zakona o sprečavanju nasilja u porodici konačno je urodilo plodom usvajanjem ovog zakona krajem 2016, i početkom njegove primene od 1. juna 2017. godine, sa rezultatima koji se redovno mogu naći u svim glavnotokovskim medijima, i kritikama stručne javnosti koje tamo ne možete pročitati.

Podataka o smrti muškaraca u porodičnom nasilju ima manje, jer se niko time ne bavi, no Novosti su u retkom članku posvećenom ovoj temi 7. juna 2015. dali podatke iz kojih se vidi da godišnje prosečno 20 muškaraca izgubi život na ovaj način (izvor MUP Srbije, www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:551783-Zene-u-krugu-porodice-pobile-98-muskaraca). Napominjem da ovi brojevi ne obuhvataju slučajeve postupnog trovanja starijih muškaraca koji ostaju nedetektovani, a čija smrt se nakon duže bolesti pripisuje nekom drugom uzroku, kao i muškarce koji izgube život ubistvom naručenim ili iniciranim od strane partnerke (primer pokušaja ovakvog ubistva: www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:692155-Pretucen-sekirom-zbog-svadje-oko-deteta), a koje izvrši neki muškarac van porodice. Uzimajući samo ova dva scenarija, moguće je da je nasilna smrt u porodici polno neutralna, tj. da je broj muškaraca i žena žrtava približno isti.

Tačne statistike je ovde nemoguće naći, posebno ako imamo u vidu da je smrt kao posledica nasilja u porodici različita od pojma smrti u partnerskom nasilju, gde se isključivo broje žene koje je ubio muž ili partner i obrnuto, za razliku od nasilja u porodici gde žrtve i počinioci mogu biti i druga lica, ne samo partneri, već i majke, očevi, braća, sestre, deca, babe i dede, rodjaci, ... Takodje, ne uzima se u obzir koliko muškaraca kroz emocionalno nasilje ubiju žene, jer je poznato da je kod starosne grupe 25 do 29 godina stopa samoubistava muškaraca u Srbiji u 2006. godini bila je 7,7 puta veća nego kod žena iste grupe (što znači skoro 8 muškaraca na jednu ženu), a kod starosne grupe 40 do 44 ona je bila veća 4,5 puta.

Iako je ovaj problem predstavljen kao problem u okviru heteroseksualnih odnosa, on ipak postoji i među lezbejkama, između majke i kćerke, između dve ženske osobe koje dele stan ili u bilo kakvom drugom odnosu dveju žena koje žive pod istim krovom, pa nije jasno da li statistika AŽC-a obuhvata i ove slučajeve. Vidimo da zapravo imamo tri vrste ubistava žena u "porodici": počinjena od strane partnera suprotnog pola, od strane drugih osoba u porodici oba pola, i počinjena od strane istopolnog partnera. Nasilje nad ženama u lezbejskim vezama gotovo da je jednako zastupljeno kao i u heteroseksualnim vezama.

U Srbiji tokom 2007. samoubistvo je kao uzrok smrti registrovano kod 1.354 osobe, 75% su bili muškarci, tj. skoro 3 svakog dana, ili 1000 godišnje. O ovim smrtima znatno redje čujemo, na njihovoj prevenciji se mnogo manje radi (i u to ulaže) nego na onima o kojima se brine AŽC. Naravno, ništa nije slučajno, radi se o lobiranju i finansiranju odredjenih tema, i istovremenom potiskivanju i prećutkivanju onih suprotnih. Sloboda medija je zapravo mit, oni nikada i nigde nisu bili slobodni, pošto uredjivačka politika zavisi od osnivača i finansijera, a novinari pišu o temama koje ovi traže, a ne pišu o temama koje bi umanjile značaj pomenutih tema. Iskusnom čitaocu i gledaocu je jasno koji medij pripada kojoj političkoj opciji, i kakve stavove mogu da očekuju da će se propagirati. Tanka je linija izmedju informisanja javnosti i njenog preumljavanja, promene svesti, i manipulacije javnim mnjenjem. I šta još reći, čitajte Čomskog (Noam Chomsky), na Jutjubu gledajte sledeće komentatore kulturne politike: Jordan B Peterson, Ben Shapiro, Milo Yiannopoulos, Janice Fiamengo, a u Srbiji pratite medije koji nisu finansirani iz EU.

Ako još uvek nije jasno zašto o ove 32 smrti čujemo, i stalno smo podsećani, mnogo više nego o ostalih 99% nasilnih smrti, podsetiću da je jedan od osnovnih metoda feminističkog lobiranja zloupotreba statistike - isticanje onog što im iz njih odgovara, a potiskivanje mnogo krupnijih podataka koji osnovnoj tezi protivreče, kao i stalno ponavljanje teze da su žene nevine žrtve, da su ugrožene, i da nikada nije dovoljno učinjeno na njihovoj zaštiti i promociji. Malobrojne feministkinje u Srbiji, iako nemaju podršku ni približno većine žena, su jake jer iza njih stoji EU, fondovi koji finansiraju medije i stotine ženskih NVO, kao i Švedska i ostale skandinavske zemlje koje su bastioni ženske vlasti. Ova neo-liberalna, leva politika uspela je da zagospodari i u SAD, teroriše njihove univerzitete, ali je već naišla na jak otpor zastupnika slobode govora, i desnih snaga, a izbor Donalda Trampa pokazuje da je sem u Los Andjelesu i Njujorku, mnogima dojadila. U Evropi, u poslednjih par godina, desne i ultradesne partije dobijaju na važnosti, i na vlasti su u mnogim istočnoevropskim zemljama koje ne žele da slušaju diktate iz Brisela o kvotama migranata koje bi trebale da prime. Ljudi su shvatili da prava drugih često smanjuju njihova prava, da nisu opravdana, i da je komunistički sistem koji je obećavao jednakost svih, kao i sada ovaj neo-marksistički globalizam, propao jer je doneo sve suprotno od onoga za šta se deklerativno zalagao.

I na kraju pitanje za sve: da li smo svojim ćutanjem već previše osnažili feministkinje?

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska
www.facebook.com/glaszamuskarce
www.facebook.com/groups/glaszamuskarce