Žene su žrtve neplaćenog kućnog rada, i ostali feministički mitovi

Moj apsolutno najomiljeniji feministički mit (pored dohodovnog jaza i manje zaposlenosti žena kao posledica diskriminacije) je neplaćeni kućni rad. U najnovijoj publikaciji Republičkog zavoda za statistiku "Žene i muškarci u republici Srbiji" iz 2017, pogledajmo grafikon na strani 98 koji o tome govori:

Vidimo da se u Srbiji "žene bave kućnim poslovima oko četiri i po sata dnevno, a muškarci dva sata" (što izaziva žalopojke feministkinja), ali i da "žene upola manje vremena provode na plaćenim poslovima", pa je statistika rada u kući posledica postojanja mnogo većeg broja izdržavanih domaćica nego muškaraca koji ostaju da rade kod kuće. Takodje, može se dodati da iako izgleda da žene u zbiru provedu više sati na neplaćenom i plaćenom radu nego muškarci, pošto je rad na plaćenim poslovima kvalifikovaniji i plaćeniji po satu, doprinos muškaraca u porodici je i dalje veći. Rekao sam "izgleda", pošto se vreme rada u kući ne meri nekom objektivnom metodom već "po sopstvenom iskazu", pa se ne može odbaciti da u tome ima preuveličavanja, nepotrebno ili ne-efikasno utrošenog vremena, i ostalih subjektivnih faktora (ubraja se i vreme dok se ručak kuva, a žena gleda TV seriju). Znači ne radi se o tome da partneri koji podjednako zaradjuju van kuće neravnomerno rade u kući, jer je nelogično da bi u toj situaciji bilo ko prihvatio da radi više, nego o tome da ili muškarac više zaradjuje jer je više uložio u svoje školovanje, pa onda žena malo više radi u kući da to kompenzuje, ili žena uopšte ne radi van kuće, u kom slučaju će znatno doprineti statistici da žene više rade u kući, pošto bi u tom slučaju bilo nepošteno da očekuje da muškarac uopšte radi u kući! Čak i u situacijama kada podjednako zaradjuju, postoji mogućnost da žena više troši na sebe od muškarca, pa da njemu ostaje više, što koristi da je vodi na večere ili putovanja, ili je kupuje skuplje poklone nego ona njemu, što nju obavezuje da više od njega radi u kući. Naravno, zaboravili smo i neplaćeni rad van kuće, koji uglavnom obavljaju mušakarci, a to su nabavke (pijaca, supermarket), popravke i redovno održavanje automobila, izvodjenje dece u park, što treba da se uračuna u muškarčev neplaćeni rad, koji zapravo smanjuje razliku koju žene i muškarci ulažu za porodicu. Konačno, rad domaćice svakako nije neplaćen, jer ona pri znatno lakšoj polnoj ulozi ("šeta" bebu dok je u kafiću sa drugaricom, pre podne "pazi" dete u parku dok je na telefonu sa drugaricom) sa mužem deli standard života koji on zaradjuje na plaćenom radu, pri podeli "zajedničke" imovine po razvodu ravnopravno dobija polovinu.

Sve to je ono što borkinje za socijalnu pravdu / feministkinje ne žele da se zna i diskutuje, jer bi to njihov angažman učinilo bespredmetnim i nepotrebnim, kao i akcije koje se preduzimaju povodom ovako interpretiranih statistika. Mitovi koje feministkinje kreiraju i non-stop iznose u javnost usmerene su ka formulisanju i primeni mera, akcionih planova i strategija da bi se ove "neravnopravnosti" ispravile, a one se stavljaju na kormilo rešavanja ovih kriza koje su same kreirale, i upravljaju njima tako da se nikada u potpunosti ne reše, stalno im dodajući nove i nove epizode (probleme), kako potreba za njihovim rukovodstvom nikada ne bi prestala. Naravno, ovo košta društvo resursa i fondova koji bi mogli biti upotrebljeni da se rešavaju pravi problemi, no feministkinje svojom taktikom stalnih pritisaka i dominiranja medijskim prostorom onemogućavaju da se o pravim problemima i čuje, a kamoli da se na njih usmere sredstva koje su one namenile rešavanju problema žena koje su same izmislile.

Dok su ova tri problema potpuno nepostojeći, i mogu biti lako obrazloženi kao izmišljeni, problem nasilja prema ženama i diskriminacije pri zapošljavanju zbog moguće trudnoće su realni problemi, ali koji se prema oprobanom feminističkom receptu u mnogome preuveličavaju, što dovodi do mnogostruko povećane angažovanosti društva i utroška resursa na njihovom rešavanju, kao i moguće zloupotrebe specijalnih zakona koji se donose da bi tretirali ove probleme. Žene postaju preterano zaštićene, što kao posledicu ima smanjenu zaštićenost muškaraca, koju zlonamerne žene iskorišćavaju da im u razvodu otmu decu i imovinu, šalju ih u zatvor pod lažnim optužbama, i poslodavcima predstavljaju "nedodirljive" radnike koje ni pod kojim okolnostima ne smeju otpustiti, i koji mogu proizvoljno da se bahate, jer bi svaki postupak za njihovo sankcionisanje mogao i bio etiketiran kao polna diskriminacija. Tako imamo posledicu da žena postaje zaštićena kao beli medved ili sveta krava u Indiji, koja može da zaustavi saobraćaj i stvori neprilike mnogim ljudima svojim neodgovornim ponašanjem koga krava nije svesna, ili žena ne želi da bude svesna. Najnovija akcija za zaustavljanje "rastućeg problema" seksualnog uznemiravanja u punim vozilima javnog prevoza u Beogradu je primer kako se od komarca pravi ne magarac nego slon, i navodi na pitanje šta su "ugrožene" žene radile bez ovih upozorenja 70 godina od kada su počele da aktivno učestvuju u odlasku na posao u špicevima najveće popunjenosti vozila. Da li je možda rešenje kao u muslimanskim zemljama gde imaju odvojene delove vozila za žene i muškarce, a i ulaze na kojima samo oni ulaze i izlaze, pa bi na stanici imali red žena i drugi red muškaraca koji čekaju prevoz?

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska