Brankica Janković, upozorenje za javnost: Vladislav Đorđević širi jeres!

19. januar 2018. (izvor: veb sajt Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, http://ravnopravnost.gov.rs/upozorenje-za-javnost-plakat/), vest je istog dana objavio i RTS (http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3008916/poverenica-unapredjenje-polozaja-zena-nije-pretnja.html):
"Povodom plakata kojim se promoviše predavanje Vladislava Đorđevića sadržine „Muškarci mirno: Feminizam kao razarajući faktor nacije u vojsci i ostalim državnim institucijama okupirane Srbije”, poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković upozorava na štetnost poruka u kojima se unapređenje položaja žena definiše kao pretnja za muškarce i društvo u celini.

Propagiranje stereotipnih ideja o mestu žene u društvu i predrasuda zasnovanih na rodnim ulogama, kao i zagovaranje praksi koje isključuju žene iz javnog života, ne doprinose unapređenju ravnopravnosti i tolerancije kao osnovnih vrednosti svake moderne demokratije, zaključuje poverenica."

Kao prvo, poverenica nije dobro pročitala ili razumela naziv predavanja, jer u njemu piše da je feminizam, a ne unapređenje položaja žena, označen kao pretnja za muškarce i društvo u celini. Drugo je što feministkinje, a ona je njihova perjanica, predstavljaju da je politika koju vode usmerena na unapređenje položaja žena, što je teza koja se može sa više aspekata osporiti. A da je rodna ravnopravnost koju zagovaraju pretnja za muškarce i društvo u celini, to je sigurno i biće u kratkim crtama pokazano, kao i prethodna tvrdnja.

Pod izgovorom zaštite žena od nasilja, nameću nam se zakoni koji proizlaze iz feminističke Istanbulske konvencije Saveta Evrope, koji zapravo ne sprečavaju nasilje već ga dodatno potpiruju neravnopravnim tretmanom muškaraca i žena, i de fakto tezom da je žena uvek nevina žrtva, a muškarac nasilnik i monstrum (zavisno od ishoda sukoba). Ovako crno-belo predstavljanje problema partnerskih sukoba je uprošćeno do te mere, da u njega mogu poverovati samo ljudi koji nemaju iskustva, ne razmišljaju, ili su plaćeni ili zastrašeni da tako razmišljaju. Realnost je mnogo nijansiranija, i dinamika sukoba koji dovodi do nasilja i smrtnih ishoda je dugoročna, složena, i retko krivica samo jedne strane. Žene su kroz institucije i ove zakone ohrabrene da se suprotstavljaju muškarcima jer ih sistem preterano štiti, pa se muškarci sve više osećaju ugroženi, saterani u ćošak i nepravedno, a često i lažno optuženi. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, i nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti kao njegov nastavak i proširenje, stvoreni su da daju široka ovlašćenja policiji i sudstvu da procesuiraju i prijave potencijalnog nasilja, znači onog koje se nije ni dogodilo, samo na bazi izraženog straha žene da bi do nasilja moglo doći. Ovo je očigledno napravljeno da bi se moglo zloupotrebiti, a žene se savetuju u centrima za socijalni rad da prijavljuju od ružne reči kao verbalnog nasilja, do pritužbi na trošenje "zajedničkih" para kao oblik ekonomskog nasilja. Ovakvo sitničarenje daje ženama za pravo da se ponašaju kako hoće, a ponašanje muškaraca je pod stalnom prismotrom. Pod rukovodstvom feminističke NVO Autonomni ženski centar, koja socijalnim radnicima, policiji i tužilaštvu neprestalno drži seminare i nadgleda njihovu primenu novih zakona, sistem progona muškaraca je pušten u pogon 1.7.2017, od kada je zabeležen šestostruko povećan broj prijava u odnosu na isti period godinu dana ranije. Muškarci se nasilno "udaljuju" iz svojih domova, zadržavaju u zatvorima, a potom im se izriču mere zabrane prilaska "žrtvi", što efektivno znači i svojoj deci i imovini. Životi desetine hiljada muškaraca se uništavaju bez ikakve provere, jer je žrtveni feminizam postao državna ideologija, da citiram pomenuti plakat, "okupirane Srbije". Time se, često nepotrebno, razbija i jedinstvo porodice, i destimuliši mladi da je zasnivaju kada je već tako nebezbedno mesto za oba partnera. Ovi zakoni pisani su u feminističkim NVO, i donešeni pod stalnim pritiscima i na bazi feminističkih istraživanja koja su nasilje desetostruko i više puta preuveličavali (istraživanje socijološkinje Vesne Miletić-Stepanović koja je našla da čak u 83 odsto ispitivanih porodica postoji neki oblik ponašanja koji čini nasilje nad ženama, mada se zagledanjem u detalje vidi da se samo u 4,5 posto porodica radi o nekom obliku fizičkog nasilja, a "visok indeks nasilnosti", gde jedan partner dobija batine, se sreće samo u 0,2 posto porodica). Stalno insistiranje na nasilju u porodici, a od usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti progon će biti proširen i na radno mesto, slučajne susrete, univerzitete, i svuda gde dolazi do interakcije između muškaraca i žena, svakako će dovesti do udaljavanja polova, povećanja sukoba zbog neravnomerne odgovornosti, smanjenja broja brakova i ostalih veza koje rezultiraju decom, i do opšteg raspada društva.

Drugi pravac na kome se insistira u cilju unapređenja položaja žena je zapošljavanje putem kvota koje se stalno povećavaju. Time se muškarci stavljaju u neravnopravni položaj, a poslodavci obavezuju da zaposle ženu iako imaju kvalitetnije muške kandidate. Ovo nasilje nad njima se opravdava terminom protiv koga niko ne sme da ustane jer ko bi mogao da bude protiv ravnopravnosti žena i muškaraca. Međutim, rodna ravnopravnost je orvelovski termin koji ima suprotno značenje od nominalnog, jer zapravo uvodi neravnopravnost za koju kaže da je opravdana neravnomernom zastupljenosti žena na pozicijama moći i u zapošljavanju. Borkinje za rodnu ravnopravnost ne traže izjednačavanje sa muškarcima na pozicijama koje zahtevaju težak, riskantan, i malo plaćen rad, koja su “tradicionalna” muška zanimanja, niti žele da se izjednače sa njima po dužini života i radnog staža, broja u saobraćanim i nesrećama na radu, broja u zatvorima i statistikama samoubistava i drugih nasilnih smrti. Rodna ravnopravnost je brutalno otimanje rukovodećih pozicija muškarcima, kao što je i razvod otimanje dece i imovine od muškaraca. I u zapošljavanju se polazi od zlonamerne interpretacije statistika, pa se tvrdi da su žene za ISTI rad plaćene manje od muškaraca, kao i da je manja zaposlenost žena posledica njihove diskriminacije. Ovo prvo je teza koju zdrav razum opovrgava činjenicom da je cilj svake proizvodnje profit koji se povećava smanjivanjem troškova u koje spadaju i plate zaposlenih, i da niko ne bi zapošljavao muškarce ako bi žene mogao da plati manje za isti rad. Manja zaposlenost žena je posledica toga da su one češće nego muškarci izdržavana lica, u istom procentu koliko su manje zastupljene u radno angažovanom stanovništvu, što se lako može dokumentovati podacima Republičkog zavoda za statistiku. Otežano zapošljavanje muškaraca kao posledica rodnih kvota je mnogo veći društveni problem nego manja zaposlenost žena (koja i nije problem, već posledica netraženja posla jer su dobrovoljno izdržavana lica, ili lica koja se brinu o članovima porodice, domaćinstvu, ili korisnici penzija, ušteđevine i ostalih prihoda drugih članova porodice). Vladislav nije protivnik uključivanja žena u javni život, ali zagovara da ono treba da bude dobrovoljno, postupno i na tržišnim principima odabira najboljeg kandidata, a ne nametnuto zakonima koji ženama omogućavaju zapošljavanje koje nije proporcionalno njihovom učešću u tim delatnostima, kao što je nesrazmera između malog procenta žena u članstvu političkih partija i velikog procenta na pozicijama narodnih poslanica, odbornica u skupštinama, i članica Vlade. Ovakva promocija na bazi pola otežava pristup muškaraca navedenim pozicijama, kao i zapošljavanju u sferama u kojima se primenjuju kvote za žene kao manje zastupljeni pol. Zbog stereotipnih rodnih uloga, nezaposleni muškarac gotovo i da nema šanse da zasnuje porodicu, dok za ženu to nije problem. Stoga nasilno zapošljavanje žena (poverenica verovatno to izjednačava sa unapređenjem položaja žena) jeste pretnja za muškarce i društvo u celini, jer odmaže rešavanju demografskog problema. "Unapređenje položaja žena" je eufemizam od koga će imati korist samo mali broj žena, da dobiju dobro plaćene pozicije dok će muškarci i dalje obavljati većinu konkretnog rada, a štetu mnogi i mnoge (koje će ostati neudate i bez poroda). Dakle feministička ideologija jeste veoma opasna i štetna po društvo u celini, jer motiviše žene da nakon insceniranih razvoda odgajaju decu u jednoroditeljskim "porodicama", što svakako nije u njihovom najboljem interesu, ohrabruju žene da lažno prijavljuju muškarce kako bi došli do njihovih društvenih položaja, imovine i dece, što će muškarce činiti sve ogorčenijim, a zbog pristrasnosti institucija i zakona ženama, dovodiće do sve većih medjusobnih sukoba, nasilja i smrtnih ishoda. Država će jačati, policijska i zakonska represija takođe, dok ne skliznemo u totalitarno matrijarhatno društvo gde će svako neslaganje, pa i predavanje protiv koga sada poverenica upozorava javnost, biti kvalifikovano kao govor mržnje i grubo sankcionisano.

Istovremeno, poverenice za zaštitu ravnopravnosti nikada nisu ustale u zaštitu očeva koji su posle razvoda najdiskriminisanija grupa stanovništva, jer do starateljstva nad svojom decom mogu doći samo ako su majke potpuno nezainteresovane ili krajnje nepodobne. Korišćenjem rečnika važećeg zakona: "Prema muškarcima se decenijama vrši višestruka, ponovljena i produžena diskriminacija, koja je definisana članovima 4, 5, i 6 Zakona o ravnopravnosti polova iz 2009. godine, tj. nejednako postupanje, davanje prvenstva u dodeljivanju vršenja roditeljskog prava majkama (u 90% slučajeva), koje ima za posledicu da grupi oteža, ugrozi, ili onemogući uživanje ili ostvarivanje ljudskih prava i sloboda u porodičnoj oblasti. Nad njima se sprovodi i posredna diskriminacija, što je svako neopravdano razlikovanje, isključivanje ili ograničavanje kojima se u istoj ili sličnoj situaciji grupa lica, na osnovu pola kao ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj, vršenjem radnje (dodeljivanja vršenja roditeljskog prava) koja je prividno zasnovana na načelu jednakosti i nediskriminacije. Ograničavanje pristupa oca detetu, kao posledica zloupotrebe samostalnog vršenja roditeljskog prava, često dovodi do trajnog otuđenja između deteta i oca, što je najbrutalniji oblik nasilja prema detetu sa trajnim psihološkim i socijalnim posledicama po njega, koje je u suprotnosti sa pravima deteta na oba roditelja prema povelji UN".

Što se tiče uključivanja žena u vojnu službu, navešću tri primera iz SAD koji oslikavaju posledice ovog procesa ako se insistira da do promena dođe odmah i bez postupnosti:
1. Mornarička poručnica Kara Haltgrin (Hultgreen) poginula je u oktobru 1994. prilikom sletanja na nosač aviona, zbog pogrešne procene razdaljine. Zvanična istraga je potvrdila da je uzrok nesreće višestruka početnička greška pilota. Nevolja je bila u tome što je iste, nedopustive pogreške učinila i prilikom ispita sletanja par meseci ranije, ali zbog politike jednake rodne zastupljenosti, nadležni admiral je naredio da joj se dozvoli još vanredni izlazak na ispit, gde je sletanje ocenjeno kao zadovoljavajuće.
2. Istraživanje Merideth Bucher, majora iz Maxwell Air Force baze, je pokazalo da udar na borbenu gotovost trupa u ratu u Persijskom zalivu, u jedinicama gde su žene činile veći deo, je išao i do 30% zbog trudnoća žena vojnika koje su morale biti povučene iz službe (do trudnoća je dolazilo sa namerom da se izbegne odlazak u rat, a zadrže visoke plate koje se primaju u mirnodopsko vreme u anticipaciji službe u ratu).
3. Mediji su puni izveštaja u kojima se vojna lica optužuju za seksualno uznemiravanje (mobing) ili silovanje podređenih kadeta i žena na nižim pozicijama od optuženih. Zbog politike rodne ravnopravnosti vojni komandanti su pod pritiskom da osude vojnike i u nedostatku dokaza, čak i za lažne prijave silovanja.

U zaključku, pozvao bih sve zainteresovane na gornju tribinu da sami ocene da li je Vladislav Đorđević ili feminizam veća pretnja unapređenju istinske ravnopravnosti i tolerancije kao osnovnih vrednosti svake moderne demokratije.

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska