Predbračni ugovor koji predvidja i podelu starateljstva nad decom po razvodu

Pre godinu dana sam, razgovarajući sa advokatima i pravnicima o rešavanju problema starateljstva očeva po razvodu, razmišljao o mogućnosti da predbračni ugovor obuhvati i dogovor supružnika o podeli starateljstva. Napravio sam tada i konkretne korake i kontaktirao i razgovarao sa Miodragom Đukanovićem, predsednikom Komore javnih beležnika, pošto je potpisivanje ovih ugovora sada u njihovoj nadležnosti, a ne više sudova kako je bilo pre ove reforme. On mi je eksplicitno rekao da zakon definiše šta je sadržina ovih ugovora, i oni ne mogu da je proširuju. Naravno da feminističko zakonodavstvo neće dodati ništa što bi olakšalo položaj očeva po razvodu, a oslabilo poziciju majki. Nekako u isto vreme su nam stigle vesti iz Australije da jedna desničarska partija (One Nation), odnosno njena liderka (Pauline Hanson), predlaže da partneri OBAVEZNO potpisuju predbračni ugovor, i da on sadrži i dogovor o starateljstvu, kako bi po razvodu bilo mnogo manje sukoba oko podele tekovina braka ili vanbračne veze [1]. U septembru 2016. ona je izjavila da bi to smanjilo i nasilje u porodici koje je posledica frustracije koje očevi i muškarci osećaju zbog diskriminacije porodičnih sudova, čak je napomenula da bi bilo i manje ubistava žena u tim procesima podele tekovina.

Protivnici ovog predloga, kao i inicijative za očinskim kvotama, ističu da "deca nisu vlasništvo". Smatram da je to miniranje rešenja problema feminističkim argumentima. Da li je bolje da o najboljem interesu deteta odlučuju korumpirani CSR, ili roditelji? Dokle to mešanje države u privatan život? Ako su roditelji tako odlučili, država tu nema šta da se meša. Konačno, čija su deca - svojih roditelja ili države? To je kao današnja floskula CSR da "dete mora da zna gde mu je dom", no problem sa njom je što je to u 90% slučajeva sa majkom, a niko me neće ubediti da su one bolji roditelji u toliko velikom broju slučajeva, pa čak i kada se radi o dečacima u pubertetu kojima otac treba mnogo više nego majka. Stoga sve "kritičare" molim da prekinu sa tim komunističko-feminističkim jednoumljem! Zastupnici drugih rešenja su puni  "treba", i "valjda". Dogod se oslanjamo na ove dve reči, a ne na jasan i potpisan ugovor, ili zakonsku kvotu, imaćemo probleme i glavobolje. Kako god pažljivo i mudro birali partnera/ku, kada dodje do razvoda svako gleda svoj interes, i da izvuče što više za sebe, koliko god mu institucije koje o tome odlučuju (CSR i sudstvo) omoguće, a znamo kakvo je stanje u našem ginocentrično-feminističkom društvu. Stoga bez "treba ovo, treba ono", stanimo iza jedinog rešenja: NEOBORIVOG UGOVORA! Advokati su ti koji sprečavaju da se zakoni menjaju u smeru da rešavaju probleme, jer bi onda oni izgubili posao i razlog postojanja. Njima se pridružuju organizacije koje kao zastupaju očeve, ali da bi dobile mrve finansiranja sa stolova ministarstava i institucija, ne traže radikalne reforme sistema, već se zadovoljavaju kozmetičkim promenama i talasanjem. Treća kategorija "kritičara" su oni koji su protiv svakog predloga koji nije njihov, iz čiste sujete, kao i nemogućnosti da smisle bolji. I njima je važno da se problem za njihovog života ne reši, već da se oni time bave do beskonačnosti na isti, nedelotvoran način. Naravno, većinu muškaraca interesuje samo rešenje njihovog problema, a ne sistemsko rešenje za budućnost, jer kvotama i predbračnim ugovorima oni ništa ne bi dobili pošto su se već razveli, a zakoni ne važe retroaktivno. Kada sada naknadno razmislim, kvote bi pomogle i onima koji već imaju problem, jer uvek mogu da podnesu tužbu za promenu odluke o starateljstvu, i na bazi kvota imali bi 40% šanse da dobiju, u odnosu na sadašnjih 4%. No kratkovidost, sujetnost, i sebičnost su česte ljudske osobine, a u aktivizmu svako želi da bude lider, i eto situacije gde svako radi za sebe, bez saradnje medju grupama.

Vladislav Đorđević piše: "Čini se da bi takvo preciziranje izazvalo svađu pre nego što bi brak uopšte bio sklopljen". Predbračni ugovor jeste osetljiva stvar, i nijedna žena ne voli da čuje ni pomen istog, jer joj ograničava "prava" po razvodu, a ko voli da mu se dobit umanjuje. Žene su navikle da u razvodu dobijaju starateljstvo, pola imovine, ili uživanje cele nekretnine dok se sudjenje za podelu tekovine ne završi i stan proda (što u Srbiji traje desetak godina), dok muškarac za sve to vreme plaća alimentaciju i kiriju stana koji iznajmljuje pošto je iz svog (ili "zajedničkog") "udaljen" po prijavi "nasilja" u porodici. Naravno da žene neće hteti dobrovoljno da potpisuju ovaj ugovor, stoga je liderka One Nation u Australiji predložila da to bude obavezno, kao što postoji i obavezno auto osiguranje: hoćeš da upravljaš motornim vozilom, izvoli uplati obavezno osiguranje koje će u slučaju nesrećnog ishoda vožnje nadoknaditi štetu trećim licima.

Svi se slažemo da je najbolje rešenje zajedničko faktičko starateljstvo (sa podelom vremena u kome dete provodi podjednako vremena i sa jednim, i sa drugim roditeljem), no takav zakon već postoji u Australiji [2], ali je zbog feminističkog manipulisanja "najboljim interesom deteta" mrtvo slovo na papiru. Stoga, 11 godina nakon usvajanja ovog zakona, i potvrde da on za očeve u stvarnosti ne funkcioniše, Pauline Hanson je izašla sa predlogom obaveznog predbračnog ugovora gde će se definisati i podela roditeljskog prava (starateljstva), a ne samo imovine po razvodu. Brak je ništavan ugovor kada nema izlaznu strategiju kao svaki drugi poslovni ugovor, u kome se uvek definiše šta ako projekat propadne.

O tome da li treba ili ne da predbračni ugovori budu obavezni (bez proširenja na starateljstvo) govori se i na debatnim internet sajtovima [3], i trenutni stav 2/3 komentatora je da treba. Da li su postojeći ugovori primenjivi i neoborivi na sudu po razvodu, oko toga se takodje lome koplja. Uz neoborivost, dodati obaveznost potpisivanja, i dogovor o starateljstvu, biće izazov budućnosti.

U donjem članku sam pre 6 meseci odgovorio kritičarima predbračnog ugovora kao načina rešavanja sukoba oko starateljstva, rekavši da je to ugovor "koji se može potpisati i menjati uz saglasnost oba roditelja i nakon rodjenja deteta", no uvek ima onih koji će se pozivati na želje deteta sa kojim roditeljom hoće da živi po razvodu. Podsetiću na član 60, stav 4 važećeg Porodičnog zakona: "Dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti", iz čega proizlazi da mladje dete nije dovoljno zrelo da može da prosudi svoj najbolji interes, pa mu se staratelj treba odabrati (prethodnim) dogovorom roditelja, ili mišljenjem socijalnog radnika, psihologa ili sudskog veštaka. Namerno sam u zagradu stavio reč "prethodnog" uz reč "dogovor roditelja", pošto dogovora po razvodu nema, i svako vuče na svoju stranu, bez uvažavanja najboljeg interesa deteta, posebno majke koje su svesne da je sistem dodele starateljstva UVEK na njihovoj strani. Neki kritičari takodje postavljaju pitanje da li će se više dece deliti medju partnerima, ili pripasti jednom, kao i da li će sin ići kod oca, a ćerka kod majke, ili obrnuto. Odgovor je da je najpravičnije rešenje da u odsustvu dogovora nakon razvoda sva deca budu pod režimom zajedničkog faktičkog starateljstva, kako je gore pomenuto, a u slučaju da se roditelji u dogovoru sa decom odluče za podelu, onda i to može biti trajno i kvalitetno rešenje. Zajedničko faktičko starateljstvo, koje kao i svako rešenje može imati svoje nedostatke, ipak se pokazalo kao najbolje, jer zauvek rešava probleme medju bivšim partnerima koji su tada ravnopravni, a i za decu, jer imaju podjednaku podršku oba roditelja.

Reference:
[1] https://www.mamamia.com.au/pauline-hanson-prenuptial-agreements/
[2] http://www.international-divorce.com/australia_child_custody.htm
[3] https://www.debate.org/opinions/should-prenuptial-agreements-be-mandatory-prior-to-entering-any-marriage

prethodni članak od pre pola godine: http://www.ultrahome.in.rs/muska/kvote4Oceve.html
 

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska