Priručnik za progresivnog maskulistu

Ja sam protiv patrijarhata skoro koliko i feministkinje, i to iz simetričnog razloga - tvrdim da su u njemu muškarci bili eksploatisani od strane žena. Razlog nije apsolutno simetričan - patrijarhat je bila dobrovoljna odluka muškaraca (mada uslovljena ponašanjem mužjaka u milionima godina prethodne evolucije životinjskog sveta, ili ako ćemo filozofski: jin-jang principom aktivnog-pasivnog), a drugo je što su na bazi povećanog ulaganja u porodicu imali za uzvrat autoritet, tj. moć odlučivanja. Vreme u kome živimo je povećalo obaveze i očekivanja od muškaraca, a smanjilo njihova prava, posebno autoritet. Tu dolazimo do potrebe za maskulizmom, tj. borbom za prava muškaraca, zapravo borbom za istinsku ravnopravnost polova, u mnogome prevazilazeći jin-jang princip. Istovremeno, ovo je borba i za održanje tradicionalne, heteroseksualne, porodice, koju je umnogome urušio radikalni feminizam kako će u ovoj knjizi biti pokazano. Progresivni maskulizam smatra da je patrijarhat istorijski i tehnološki prevaziđen, i da polovi danas imaju mogućnost i šansu da izgrade odnose ravnopravnosti, gotovo jednakosti.

Maskulizam ili maskulinizam je zastupanje prava ili potreba muškaraca i dečaka, pridržavanje ili promocija mišljenja, vrednosti i stavova koji se smatraju tipični za muškarce i dečake, a iz njega se radja i aktivizam, tj. borba za njihova prava. Filozof Ferrell Christensen razlikuje termine "maskulizam" i "maskulinizam", on definiše ovaj drugi kao promociju atributa muškosti. Politički naučnik Georgia Duerst-Lahti takođe razlikuje ove termine, pa sa maskulizmom više povezuje rane faze borbe za ravnopravnost pokreta za muška prava, dok maskulinizam više povezuje sa patrijarhatom i njegovom ideologijom. Christensen pravi razliku između "progresivnog maskulizma" i "ekstremističke verzije". Prvi prihvata neke društvene promene koje promoviše feminizam, mada mnoge promene uvedene za smanjenje seksizma protiv žena vidi kao povećanje seksizma protiv (diskriminacije) muškaraca. Ovaj drugi, po autoru, promoviše nadmoć muškaraca i generalno verovanje u inferiornost žena. Nicholas Davidson, u svojoj knjizi "The Failure of Feminism", opisuje ekstremističku verziju maskulizma koju je nazvao "virizam". Prema ovom autoru, ova verzija tvrdi da "ono što smeta društvu je feminizacija, i da napredovanje društva zahteva da se uticaj ženskih vrednosti smanji, a uticaj muških poveća". Dakle postoje dve struje:

1. tradicionalistički maskulizam zagovaraju aktivisti orijentisani na tradicionalnu, patrijarhalnu porodicu,

2. progresivni maskulizam, blizak feminizmu jednakosti, koji ravnopravnost polova posmatra kao jednakost, tj. podjednako učešće oba pola u obavezama i pravima u okviru porodice. Podsećam se emisije o pingvinima na Antartiku, gde dok majka nedeljama lovi, mužjak izmedju nogu čuva jaje na svojim stopalima odvojeno od smrznute zemlje, a kada se ona vrati na kopno, onda ona preuzima jaje ili izleglu bebu, a on ide u lov. Ptice su inače jedne od retkih životinja koje su monogamne, pa je i to razlog zašto se na njih možemo ugledati ako želimo da stvorimo harmonične bračne i porodične odnose medju polovima, za razliku od sadašnje situacije gde se svaki drugi brak pre ili kasnije raspadne. U praksi, ni kod ptica ta monogamnost nije apsolutna, ali radi idiličnosti priču ćemo pojednostaviti, da bi ukazali da postoji nešto čemu ljudi trebaju stremiti, nasuprot potrošačkog individualizma koji propagira neoliberalni, globalistički, kapitalizam.

Ako se 19. vek može smatrati vekom patrijarhata, 20. vek je početak njegovog kraja: žene su osvojile pravo glasa, da biraju i budu birane (sa kašnjenjem od ne više od 50tak godina nakon uvodjenja opšteg prava glasa za muškarce), pravo na školovanje, zapošljavanje, iste plate za isti rad, kao i pravo nasledjivanja imovine. U 21. veku je samo ostalo da im sa privilegije povećaju, a uvede progon heteroseksualnih muškaraca, i otimanje dece, imovine i rukovodećih pozicija od njih, što se postepeno dešava pod uticajem radikalnog feminizma, postajući praksa, i zakonska norma, koja vodi uvodjenju vlasti žena, tj. matrijarhata, do sredine 21. veka (oni oprezniji i informisaniji tvrde da već živimo u matrijarhatu).

Kako je do toga došlo? Uvodjenjem feminističkog slogana: "Moje telo, moj izbor", žene su osvojile pravo na jedini resurs koji zapravo imaju, i jedinu stvar koja je vrsti neophodna za biološki prosperitet. Sve ostale poluge razvoja drže muškarci, ali bez produženja vrste, sve pada u vodu, a ideolozi feminizma su iskoristili taj nedostatak, i tehnološku nedovršenost koja ženama (za sada) daje neodoljivu prednost. Vezano uz produženje vrste je i seks kao radnja, koja sada postaje izvor svakojake zloupotrebe, pa se stalno govori o seksualnom uznemiravanju žena, seksualnoj zloupotrebi dece, nasilju nad ženama, "silovanju" u najširem mogućem definisanju pojma (od dodirivanja delova tela, neupotrebe kondoma, do bračnog "silovanja"). Potom su u saradnji sa globalističkom elitom rešile da pomognu u depopulaciji sveta, kao i redistribuciji bogatstva i moći u ruke malobrojnih muškaraca, kao i perjanica feminističke elite, dok bi svi drugi bili poslušni radnici i ratnici ljudske globalne kolonije, nešto poput organizacije većine zajednica insekata, kao brojčano najuspešnije životinjske vrste.

Vratimo se istoriji: ostajanje žene u kući u 19. veku je bilo opravdano, porodice su imale mnogo veći broj dece, industrijska proizvodnja je bila još u povoju pa se štrikalo i krpilo kod kuće, struja, tekuća voda i grejanje nisu bili lako dostupni, kuhinjiska i ostala pomagala su bila na ručni pogon, što je rad u kući činilo mnogo obimnijim i težim. U 20. veku, a posebno u 21, ostajanje žene kod kuće je potpuno bespotrebno, i vrsta privilegije za one koje nisu završavale škole i fakultete, ali razumeju da je sat ili dva rada u kući mnogo manja investicija vremena nego 9 - 10 sati koje zaposleni ulažu (sa pauzom za ručak i prevozom do, i sa posla).

Zašto sam rekao da su muškarci (finansijski) eksploatisani? Čak i u retkim vezama gde žena zaradjuje koliko i muškarac (gde ili on ne radi na težim i rizičnijim poslovima, prekovremeno, vikendom i praznicima, i gde su podjednako obrazovani, i to ne samo po stepenu stručne spreme, već i po struci), ženini rashodi su UVEK znatno veći nego muškarčevi (jer su je tako vaspitali i ubedili), njene najlonske čarape koštaju više, a traju 10 - 30 puta kraće nego muškarčeve, utrošak na kreme, kozmetiku i frizuru je bar 10 puta veći, proporcionalno i na cipele i garderobu, žena ima istančaniji ukus u izboru hrane i pića, podložnija je reklamama i proširenju asortimana "neophodnih" proizvoda, sve u svemu, i često, ženina plata je njen džeparac, a muževljeva je za zajedničke troškove, i njegove minimalističke potrebe, ukoliko nije feminiziran (kada ima približno iste želje i potrebe kao i ona).

Progresivni prema tradicionalističkom maskulizmu - ove dve verzije, iako obe teže istom (poboljšanju sadašnjeg položaja muškarca i opstanku heteroseksualne porodice), razlkuju se u pristupu, odnosno načinu kako to ostvaruju. Tradicionalistički maskulizam osnaživanje muškarca vidi kroz povratak u patrijarhat, gde muškarac radi i izdržava porodicu, dok je progresivni onaj koji je sličan socijalističkom, ili feminizmu jednakosti (treći naziv je liberalni feminizam) u kome dva partnera približnog ili kompatibilnog obrazovanja rade, tj. zaposleni su van kuće, i proporcionalno dele obaveze u kući i oko dece. U ovom potonjem, tradicionalistički i progresivni maskulizam se slažu, odnosno muškarac se bavi kućom i decom obrnuto proporcionalno svom angažmanu van kuće - što je njegov doprinos kućnom budžetu veći, manji je rad kod kuće i oko dece. Oba maskulistička modela su podjednako pravedna, primenjuju se po dogovoru partnera, s time da se tradicionalistički primenjuje kada partneri procene da je ženino ostajanje kod kuće isplatljivije ili željenije od njenog radnog angažovanja, zaposlenja, van kuće. Ovim smo opisali i zašto je feministički mit o neplaćenom kućnom radu lako oboriva izmišljotina, a slično se zdravorazumski mogu objasniti i drugi mitovi, kao što je poznati o dohodovnom jazu, no o tome više u mojim člancima.

Nakon godinu dana pisanja, i objavljivanja preko 50 članaka na internet portalima (najčešće na Srpskom kulturnom klubu i Vidovdanu, najinteresantniji su prenošeni i na ostalim portalima), došlo je vreme da se oni sistematizuju, okvirno podele po temama (mada su mnogi multitematski), i objave u vidu knjige čiji je ovo uvod i naslov. Očekujmo je uskoro u knjižari najbližoj vama ;-)

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska