Rodna ravnopravnost u Srbiji:
otpuštanje, udaljavanje i štrajk gladju za muškarce,
privilegije za žene

Vozač javnog prevoza je isprovociran, pa otpušten, 7000 muškaraca udaljeno iz svojih domova, neka ih je samo polovina prethodno bila isprovocirana, a jedan univerzitetski profesor je izgubio bitku sa institucijama oko starateljstva nad jedinim detetom, i počeo štrajk gladju! Ovo je bilans poslednjih par meseci na polju ravnopravnosti polova u Srbiji. Na drugoj strani su feministkinje predvodjene Zoranom Mihajlović i Brankicom Janković, ljute što još nije izglasan Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji one očekuju da zameni važeći Zakon o ravnopravnosti polova, i ženama omogući kvote od 40 umesto sadašnjih 30 posto na svim vodećim političkim i ekonomskim funkcijama u zemlji. Dok se muškarci bore za osnovna ljudska prava kao što je pretpostavka nevinosti i ravnopravno roditeljstvo posle razvoda, feministkinje se bore za sopstvene privilegije, koje do običnih žena neće ni stići, a znatno će im umanjiti šanse da se ostvare porodično i kao majke. I dok su prava heteroseksualnih muškaraca na najnižem nivou od postanka sveta, ne manjka nam borkinja za LGBTIQP prava, kao da transrodnih osoba ima na svakom ćošku, i da su svi, uključujući žene, veoma ugroženi!
 
 

Pa da podjemo redom. U očigledno pripremljenom scenariju se pojavljuju dve žene, jedna sa agresijom, rečnikom i ponašanjem iz rijalitija, druga sa uključenom kamerom mobilnog telefona da snimi njen performans. Evo sinopsisa i transkripta ove drame: na okretnici autobusa na Petlovom brdu, nakon negodovanja putnice zbog kašnjenja "na posao" i izmene komentara sa vozačem, ovaj izlazi sa šoljom kafe na pauzu do vremena kada po redu vožnje polazi njegov autobus. Iznervirana putnica pokušava da udje u njegovu kabinu i sama pokrene autobus, a kada nije uspela, okrenula se i počela da urla na njega: "Vozi, bre, pi*da ti materina. Doš'o si, bre, iz pi*ke materine neke ovde meni u Beograd da voziš", izvikala se ona na čoveka koji po godinama može otac da joj bude. U sledećem trenu, muškarac je uleteo u vozilo, uhvatio je obema rukama oko struka i ramena i gurnuo napolje. Snimak se tu prekida, no njegova autorka tvrdi da je nakon toga došlo do pravog nasilja. Tu počinje da nešto smrdi, jer da je nasilja stvarno bilo, ko bi propustio da to snimi kao dokaz. Verovatno neće biti ni lekarskog izveštaja koji će potvrditi da "je obara na beton i počinje da je udara pesnicama po telu". "Svedokinja kamerman" nastavlja da nam opisuje scenu koja se verovatno nije dogodila rečima: "Devojka je plakala i govorila mu da je ostavi na miru", znači posle reči kakve mu je uputila ona očekuje da je on ostavi na miru - poznati Zločin bez kazne, po principu "žene mogu sve, da provociraju i vredjaju, a muškarci im ne smeju ništa jer će biti osudjeni za nasilje". I stvarno, manje od 48 sati kasnije, iz GSP-a stiže saopštenje da je "umesto da zbog neprimerenog ponašanja putnice obavesti Dispečerski centar i policiju, vozač uzvratio agresijom, protiv njega će biti pokrenut disciplinski postupak i postupak raskida radnog ugovora".

 

Preko 7000 muškaraca je udaljeno iz svojih domova od 1. juna kada je stupio na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Zakon rasteže definiciju nasilja do nevidjenih granica, pa sankcioniše i "mogućeg učinioca", onog koji još nije učinio nasilje, ali od "koga preti neposredna opasnost", PO PROCENI žene, komšije, ili slučajnih i drugih prolaznika koji, prema članu 13, MORAJU BEZ ODLAGANJA DA PRIJAVE svoj strah da će se nasilje desiti, čak i kada se radi o običnoj svadji supružnika. Ovakva distopijska definicija i ne čudi kada se zna da je on pisan od strane "dušebrižnih" ženskih NVO, prvenstveno AŽC-a, i Uprave za rodnu ravnopravnost, a poveriti feministkinjama brigu nad porodicom je kao postaviti lisicu za upravnika kokošinjca. Zašto nam je ovaj novi zakon bio potreban, kada se efekat dodatne zaštite od nasilja mogao postići i izmenama i dopunama krivičnog zakona kojim je ova materija već bila obuhvaćena? Konsultovanjem podataka na sajtu Republičkog zavoda za statistiku došli smo do toga da je u periodu od 2004. do 2016. broj prijava nasilja u porodici rastao, kao i procenat žena nasilnika, ali je konverzija prijava u podignute optužnice ostao u poslednjih deset godina na nivou od prosečno 2000 godišnje. Znači, koliko god se AŽC trudio da prikaže da nasilja ima sve više i više, motivišući žene da ga prijavljuju i gde ga realno nije bilo, nije im uspevalo da to postignu kroz porast broja optužnica. Zato su morale da znatno prošire definiciju ("akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja"), kao i broj kategorija potencijalnih žrtava ("lica sa kojim se učinilac nalazi u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu ili prema licu sa kojim je krvni srodnik u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do drugog stepena ili sa kojim je srodnik po tazbini do drugog stepena ili kome je usvojitelj, usvojenik, hranjenik ili hranitelj ili prema drugom licu sa kojim živi ili je živeo u zajedničkom domaćinstvu"), i da izvrše promenu svesti svih institucija u lancu (policije, CSR i sudstva) kroz brojne i ponavljane seminare senzitivnosti, u kojima je nedvosmisleno, i ad infinum ponavljano i utvrdjeno da je "muškarac nasilnik, a žena nevina žrtva", što je poznata feministička mantra od pre mnogo decenija. Orvelovski, kao i sve drugo vezano uz pomenutu ideologiju, seminari senzitivnosti prema "žrtvama" su pretvoreni u trening "desenzitivnosti" prema "učiniocima", tako da policija ulazi u kuću sa već formiranim predubedjenjem ko je ko u sukobu. I konačna (samo)pohvala: "nema sudije, tužioca, pravnika ili radnika centra za socijalni rad sa kojim je "Vreme" razgovaralo u okviru ovog projekta, a da nam nije rekao ili rekla: sve što znamo, naučili smo od AŽC-a" (www.vreme.com/cms/view.php?id=1447211 , objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć EU).

Najveću diskriminaciju muškaraca svakako trpe očevi posle razvoda kada ih jako mali broj uspeva da dobije starateljstvo nad decom, obično ako je majka potpuno nezainteresovana ili krajnje nepodobna, ili su dovoljno moćni da mogu da korumpiraju sudstvo i CSR, što je manje od 10 posto muškaraca, dok ostali mogu da se nadaju posetama svoje dece svakog drugog vikenda, a i to im se može ometati ili potpuno ukinuti ako majka želi da otudji decu, čak i ako očevi uredno plaćaju izdržavanje. U takvoj situaciji se našao Dr. Vojislav Simonović, koji je posle višegodišnje borbe i nepravde institucija rešio da frustraciju koja je tu neizbežna umesto prema spolja okrene prema sebi, odlučivši se za krajnju meru - ŠTRAJK GLADJU. Svako prepričavanje slučaja u članku bi bilo inferiorno poseti njegovom Fejsbuk profilu, gde on dan za danom komentariše svoju odluku, osećanja i "napredak", stoga vas upućujemo na www.facebook.com/vojislav.alterego