Централна тема "Горског вијенца" је "истрага потурица", где архаични појам "истрага" значи "затирање трага", прогон и етничко чишћење муслимана у Старој Црној Гори (централни континентални простор данашње Црне Горе око Цетиња, који не обухвата територије брдских племена Бјелопавлића, Пипера, Братоножића, Васојевића, Куча, Морачана и Ровчана, као ни приобалне крајеве). Борба за моћ и ресурсе (власт, имања и жене) главна је карактеристика људске историје, која постоји и у животињском царству. Што су данас политичке борбе где се људи групишу око неких идеја и странака, исто је што је тада било на основу религиозне или националне припадности. Под вишевековном окупацијом и утицајем турских муслимана, део становништва примио је њихову веру да би могао да добија државне послове и "напредује у каријери", као што је чланство у Савезу комуниста било услов у социјализму. Није се ту радило о религиозним уверењима, већ о припадању групи. Његошев предак владика Данило искористио је слабљење Отоманске империје након Великог бечког рата за масовни прогон муслимана ("потурица") из Старе Црне Горе. Верска дискриминација је била само повод да се избаце некада моћни, да им се отму имања. Као и у сваком етничком чишћењу дат им је ултиматум да се врате у праву веру / покрсте, или нестану (продају куће у бесцење и на брзину одселе, или буду убијени). Породице које су се вратиле у православну веру у Црној Гори су задржале своја муслиманска презимена. Историјска истраживања индицирају да је прогон муслимана почео још крајем 17. века, а "Горски вијенац" можда описује само кулминацију за ноћ пред Божић једне од година из прве деценије 18. века.
Вратимо се на "Горски вијенац": прогон муслимана припреман је на сабору на Ловћену у јуну, а потом и на скупштини на Цетињу у септембру. На тај други састанак касне браћа Мартиновићи који живе најближе а највише су окаснили јер им, како кажу, "Турци жену уграбише". Наиме, Мујо Алић, турски кавазбаша, је одвео Ружу Касанову. Испоставља се да су они већ неко време били у везу и да је она добровољно отишла с њим. Даље се сазнаје да су Мујо и Ружа хтели да се венчају, али су Мартиновићи стигли сватове и убили их. Они правдају Ружу говорећи да ју је породица без њене сагласности удала ("затворила вилу у тавницу"), и да је Касан "брука неваљала", али јој нису могли опростити јер је она Српкиња одабрала "Турчина" Мују. Ту одмах је и познати коментар Кнеза Рогана: "Ћуд је женска смијешна работа! Не зна жена ко је какве вјере; стотину ће промијенит вјерах да учини што јој срце жуди". Каснијим истраживањем ван књиге се открива да Мартиновићи живе у Бајицама крај Цетиња, где су живели и Алићи, па се може посумњати да су Мују убили да би братству у следећем кораку прогона отели куће. У књизи Хаџи-Али-Медовић кадија позива на измирење, чак предлаже да он да откупнину да не дође до крвне освете:
но Црногорци одбијају пружену руку, и до помирења не долази. Према књизи, у ноћи Божића (крај децембра те године) долази до масакра "потурица" у околини Цетиња, а на први дан нове године исте вести долазе из осталих крајева Старе Црне Горе (детаљније на горња 3 линка). Према Стаматовићу, током ових догађаја десетак братстава из околине Цетиња, чији је основ презимена и даље муслимански, је "враћено у стару вјеру". У једном запису из Даниловог доба такође се налази да је кућа (кадије) Медовића на Цетињу одлуком народне скупштине разорена 1704, а Медовићи изгоњени. Познати етнолог 20. века Ердељановић у свом делу "Стара Црна Гора" евидентира племена, братства и породице и њихове локације, па Алиће ставља у Бајице (елитну локацију уз Цетиње, где је рођен и Арсеније III Чарнојевић) или у бајички засеок Иногор јер налази народну песму "Српско Бадње Вече" (Његошева збирка јуначких народних песама "Огледало српско", песма бр. 3) у којој су "пет Алића, седам Мустафића, и тридесет с њима" браћа Мартиновићи поклали "на бијелој кули Мустафића у Иногору".
Ево шта о сметњи муслимана Цетињском племену пре "истраге потурица" пише Ердељановић: "Тако су до почетка 18. века несумњиво знатна сметња чвршћем организовању племена била мухамеданска браства која су у његовој области седела. Ти су муслимани били готово сви од старих родова цетињских, и као што предања а делом и писани подаци показују, били су доста многобројни и имали су знатну моћ и власт у својим рукама. Да подсетимо најпре на Медовиће код Цетињског Манастира, за које смо видели, да су се због тога што је од њих био кадија на Цетињу били јако осилили и отимали земље од манастира; па на Мустафиће и Алиће на Иногору, за које нам и предања и помени у народној песми и у "Горском Вијенцу" казују, да су били јака и силна браства".
Верујем да су преживели Алићи тада избегли у Србију, један део је отишао у Алексиначку нахију (Рсовац), а други у Ваљевску (Осечина). Наравно да у Србији нису остали муслимани. Како је до промена из православне у муслиманску веру долазило ради добијања привилегија приклањањем властима (као и данас променом политичке странаке), након промене политичких околности дошло је и до повратка у православље. Ако су у Србију избегли почетком 18. века, Цветко Алић рођен око 1750. је вероватно трећа генерација Алића рођена у Србији.
Наравно, нема доказа да су Алићи из Бајице преци Алића из Рсовца, исто тако су можда у Кучима (према предању гране из Осечине) постојали муслимани Алићи који су протерани након пада тврђаве Медун 1688. И сродство са Алићима из Осечине остаје да се докаже или испита (можда генетским тестирањем). Познате су и миграције из Куча у време похара које су чинили Турци, за егзодус Алића је можда важна она из 1774. године.
Да је муслиманско презиме било донекле неприкладно за Србију сведочи и то да су већина Цветкових потомака узимала очева имена као презиме, тј. користили патроним, па смо по селима око Алексинца имали доста Станковића, Стојановића, Митровића, Нешића, ..., и само једну грану Алића у Алексинцу. Но то се може приписат и традиционалношћу сеоског становништва, док су занатлије у градовима већ од средине 19. века усвојили сталност презимена према наредби кнеза Александра Карађорђевића из 1851.