Koliko nasilja ima u 44.728 prijava nasilja u porodici?

Najnovije izjave zvaničnika iz jula 2018. nam daju statistike prvih 13 meseci primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici (u daljem tekstu "novog zakona"). Kao i svaku značajniju vest, i ovu su istovetno preneli mnogi portali, no pogledajmo je na izvoru, sajtu "Isključi nasilje" Ministarstva pravde, čija izrada je, nećete verovati, "omogućena uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID)" [1].

Za pomenuti period bilo je 44.728 prijava nasilja, ali "ministarka pravde Nela Kuburović je navela da je u 16.185 slučajeva bilo predloga za izricanje mere prilikom prijave nasilja, a da su sudovi usvojili produženje hitne mere na 30 dana u 15.617 sučaja", što je samo malo više od trećine slučajeva. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao je da je "policija izrekla za godinu dana ukupno 28.026 mera, od toga 8.751 meru privremenog udaljenja učinioca iz stana, 19.275 mera privremene zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu i prilazi joj", znači bilo je 19.275 - 8.751 = 10.524 mera zabrane prilaska bez udaljenja iz stana, pa se tu radi o "porodici" koja ne živi u istom stanu, tj. o bivšim parovima, ili rodjacima koji ne žive zajedno, a samo 8.751 slučajeva "nasilje" u bračnoj/vanbračnoj zajednici, odnosno zajednici stanovanja.

Razmotrimo prvo 10.524 slučajeva gde je došlo do zabrane pristupa (učiniocu da kontaktira žrtvu) bez udaljenja učinioca iz stana. Najveći broj ovih situacija spada u dve kategorije koje su zapravo jedna ista, razlika je samo u dužini trajanja veze, da li su učinioc i žrtva živeli zajedno, i da li imaju tekovine iz veze (decu i imovinu). Naime, ovde imamo parove koji su se razišli, pa ili muškarac proganja ženu da ponovo budu zajedno (iz poznatih razloga), pa ona prijavljuje psihičko nasilje da bi on dobio zabranu pristupa, ili se radi o bračnoj / vanbračnoj zajednici života koja se već raspala, pa u tom procesu ima ili nema muškog proganjanja, bilo zbog dece ili imovine, a uglavnom i lažnog prijavljivanja kako bi se učvrstio predmet pokrenut pred sudom za razvod braka i / ili delimično ili potpuno oduzimanje roditeljskog prava (starateljstva) od muškarca. Većina ovih slučajeva svodi se na pokušaje "učinioca nasilja" da uspostavi kontakt sa "žrtvom" i dogovori kakve takve uslove podele tekovina, no kako je zakon na strani žene, ona odbija svaki dogovor, i prijavljuje nasilje, kao najlakši i najbrži put da na sudu dobije "i jare i pare".

Nasilje sam stavio pod navodnike, jer nije svako nasilje isto, postoji i "potencijalno nasilje". Jasno je da je zaštita žena postojala i pre novog zakona, ali on uvodi i komponentu "sprečavanja nasilja", tako što po svakoj prijavi policajci koji su izašli na teren moraju da procene da li postoji potencijal da do nasilja dodje. Tu dolazi do izražaja obuka koju je feministička NVO Autonomni ženski centar (AŽC) "pružila" policiji, sudstvu, i socijalnim radnicima, i po kojoj je razradjen upitnik sa 20 kriterijuma za procenu rizika, od kojih je ženin strah najvažniji (kako je objasnila Jasmina Puhača, zamenik načelnika Odeljenja za prevenciju i suzbijanje nasilja u porodici, na okruglom stolu u GO Stari grad 10.5.18). Dakle, iako nikakvog fizičkog nasilja nije bilo, ako žena samo izrazi strah da do nasilja može doći, policajci su obavezni da "potencijalnog učinioca nasilja" udalje iz stana i zadrže dok mu se u 96% slučajeva (prema podacima koje je iznela Nela Kuburović) hitna mera ne produži na 30 dana.

Da bi se uverili koliko je od prijava nasilja zapravo pravo, fizičko nasilje, pogledajmo zvanične statistike za punoletne učinioce krivičnih dela u 2016. i 2017. godini [2]. U 2016. bilo je 7244 prijava za krivično delo nasilje u porodici, a osudjenih 2065 (620 na zatvorsku kaznu, a 1301 uslovno), a u 2017. bilo je 7795 prijava, a osudjenih 2713 (808 na zatvorsku kaznu, a 1736 uslovno). Gornje cifre nam rečito govore da se nivo porodičnog nasilja nije znatno povećao, samo se drastično povećao broj prijava nasilja (koje je rezultovalo neznatnim povećanjem krivičnih prijava, i povećanjem od 30% osudjenih). Povećanje broja prijava je jedan od važnijih ciljeva novog zakona, da veštački uveća brojeve, i učini da problem izgleda urgentniji i bar 10 puta veći nego što jeste. Drugi cilj, cinici kažu, je da se muškarci izbace iz svojih nekretnina, pa ako nakon privremenog odvodjenja (eufemizam: "udaljenja") iz njih po prijavi "nasilja", to bude produženo privremenom merom zabrane pristupa (zapravo stanu, ne "žrtvi"), i dodje do tužbe za razvod braka, onda se de fakto vlasnici muškarci nikada ne mogu vratiti, jer će se u tom procesu doneti presuda o podeli "zajedničke" imovine, i dok se stan ne proda, a što sve može da traje i desetak godina, muškarac ostaje napolju, a "žrtva" u njegovom stanu.

Da bi izračunali približan broj osudjenih po krivičnoj prijavi za nasilje u porodici za 2018. moramo razumeti da je novi zakon počeo da se primenjuje tek od juna 2017, kao i da neki slučajevi iz 2017. još nisu došli do presude do kraja te godine. Stoga je u prvoj polovini godine bilo pola presuda iz 2016. (oko 1000), a onda je u drugoj polovini godine bilo ostalih 1700, što bi bilo oko 2000 da su se svi postupci završili. Iz ovoga dobijamo projekciju od 4000 osudjenih godišnje za 2018.

Još u istraživanju sociološkinje Vesne Miletić-Stepanović, objavljenom u knjizi "Nasilje nad ženama u Srbiji na razmeđi milenijuma" iz 2006. godine pokazano je da samo u 4,5 posto porodica dolazi do fizičkog nasilja koje se uglavnom završava šamarom ili guranjem, dok se "visok index nasilnosti" gde jedan partner dobija batine sreće samo u 0,2 posto porodica, a ostatak otpada na "vikanja i vredjanja (63%) ili uskraćivanja pažnje (29%)", tj nekih 90% nije fizičke prirode. Prema najnovijim statističkim podacima u Srbiji ima skoro 1,5 milion porodica sa decom, 0,6 miliona bez dece, i više od 0,1 vanbračnih, što je ukupno tačno 2,2 miliona parova [3], a gornja projekcija od 4000 slučajeva fizičkog nasilja u porodici iznosi približno 0,2% porodica, što se slaže sa istraživanjem Miletić-Stepanović, a i predstavlja 10% u odnosu na senzacionalističke cifre od 40.000 prijava nasilja godišnje.

Nasilje nad muškarcima

Oštećeni muškarci, stručnjaci i javnost pozivaju na preispitivanje lažnih prijava nasilja u porodici, no na sajtu Ministarstva pravde se objašnjava kako to nije lako dokazati [4], a i nedavni članak u listu "Politika" to pokazuje [5], prvenstveno jer se ne može dokazati da žena nije osetila strah koji je iskazala prijavom, pošto je strah subjektivna emocija, kojom se može u velikoj meri manipulisti, i preuveličavati. A kako je novi zakon pisao i njegovu primenu nadgleda AŽC, jasno je da je progon heteroseksualnih muškaraca njegova osnovna namena.

Na konferenciji za novinare u Vladi Srbije gde su izneti gornji podaci, saznali smo i da je u ovom periodu bilo 30 smrtnih slučajeva u nasilju u porodici, od čega su 23 žene i 7 muškaraca, a može se predpostaviti da je takva proporcija i u nasilju bez smrtnog ishoda. Vidimo da je fizičko nasilje manji deo nasilja u porodici koje muškarci trpe, a famozno psihičko / emotivno nasilje NIJE njegov ostatak. Najveći deo nasilja koje heteroseksualni muškarci trpe zapravo je INSTITUCIONALNO nasilje, gde država kroz svoje institucije (CSR i sudstvo) u procesu razvoda, u ime "zaštite" žena, neravnopravno i pristrasno tretira muškarce. Znajući da su automatski dobitnici i dece i imovine, razvode u bar 2/3 slučaja iniciraju žene. Institucije, obučavane od strane feminističkih NVO u primeni zakona koje su ove pisale, i korumpirane donacijama skandinavskih zemalja, kao i navodnog puta u (feminističku) EU, čine da žena danas postaje jači pol, a muškarac diskriminisan i eksploatisan pol. Institucionalno nasilje nad muškarcima čini i primena Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, pa se životi muškaraca uništavaju lažnim prijavama nasilja, udaljavanjem iz domova i izricanjem zabrane prilaska čak i samo potencijalnim izvršiocima.

Da ne bih ostao dužan pažljivim i ljubopitljivim čitaocima ovog članka, objasniću zašto sam pod tekovinama upotrebio navodnike za "zajedničku" imovinu koja se deli pri razvodu. Moja poznata objava i mim (meme) na tu temu sa grupe Glas za muškarce glasi: "DECA su tekovina bračne ili vanbračne zajednice isto koliko i IMOVINA. Ili se oba dele na pola, ili nijedno!" Obrazloženje za dodelu starateljstva po razvodu majkama u 90% slucajeva CSR obrazlažu emotivnim potrebama deteta (čak i kada je tinejdžer?), odnosno povećanim ulaganjem u njegovo podizanje za vreme braka. Ukoliko otac nije bio alkoholičar, i za vreme braka je svojim radom na poslu finansijski obezbedjivao porodicu, izdržavao ženu i štedeo za kupovinu stana, po istom principu kao u podeli starateljstva, ni imovina kao tekovina ne bi trebala po razvodu da se deli na pola, već prema ulaganju. U tom smislu pravična su samo dva načina podele, ili se i imovina i starateljstvo dele na pola (najbolje rešenje), ili se prema zasluzi deli većina starateljstva majci a većina imovine ocu. Današnja praksa dodeljivanja većine starateljstva, i polovine ili uživanja cele imovine (dok se proces ne okonča) majkama, svakako ukazuje da je pod dejstvom radikalnog feminizma kao državne politike, muškarac u 21. veku dobio povećane obaveze, smanjena prava, i diskriminaciju u porodici, pri zapošljavanju i u političkom napredovanju (kao posledica kvota nesrazmernih učešću žena u oblastima za koje se one traže).

Reference:
[1] https://iskljucinasilje.rs/rs/aktuelnosti/za-godinu-44-728-prijavljenih-slucajeva-nasilja-u-porodici/
[2] http://www.stat.gov.rs/sr-Latn/oblasti/pravosudje/punoletni-ucinioci-krivicnih-dela
[3] http://www.politika.rs/scc/clanak/403806/Prosecna-porodica-mama-tata-i-jedno-dete
[4] https://iskljucinasilje.rs/rs/cesta-pitanja/
[5] www.politika.rs/scc/clanak/411022/Lazne-zrtve-nasilja-u-porodici-zloupotrebljavaju-prava

Prethodni članak, koji daje detalje o kvotama: http://www.ultrahome.in.rs/muska/kvote.html

Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska