Михаило Алић,

инжењер, предавач, трговац и истраживач

www.ultrahome.in.rs/CV.html

 

Настајање, успон, и нестанак породице Алић у Алексинцу од 1830. до 1940. године

 

Апстракт: Родослов једне породице је сведочанство како свака појава у природи и друштву има свој успон, врх, и пад. Рад прати породицу Алић од пресељења из села у погранични град између Србије и Турске у 19. веку, отпочињања приватног бизниса, ширења и успеха, преко ратова, умирања деце и превремене смрти одраслих од туберкулозе, до њеног нестајања.

Кључне речи: родослов, трговци, туберкулоза, Алексинац, 19. век, Србија

 

Увод

 

Овај рад се базира на родослову („предање“) који је написала 1962. године моја баба Милана, учитељица у пензији, удова пуковника Михаила Алића по коме сам и добио име. Иако сам га проучавао и раније, тек 2022. године сам одлучио да се озбиљно посветим његовом допуњавању својом посетом Алексинцу. Претходно сам путем Фејсбука на интернету ступио у контакт са Слободаном Петровићем Цобијем, неуро-психијатром из Алексинца, који ми је пружио несебичну помоћ, и поделио своје огромно знање родослова алексиначких породица.

 

Предање о настанку презимена

 

„Презиме породице Алић изгледа многима да је пореклом муслиманско, па је то и узрок да сам увек морала да дајем многа обавештења по својој удаји и доцније. По причама мога свекра и свекрве, а и других рођака, то је дошло по надимку, који су добили, не знам тачно али вероватно, чукун деда и чукун баба мог мужа Михаила.

 

За време ратова са Турцима, вероватно почетком XIX века нестало је соли у Алексинцу и околним селима, где је била постојбина ове породице у селу Рсовац. Чукундеда и чукун-баба чија су ми имена непозната, кренули су пешице преко планина у Зајечар да донесу отуда соли, без које се није могло, јер је она условни састојак хране како људске, тако и сточне. По повратку из Зајечара, свако од њих донео је на леђима по велики џак соли. То је био велики терет и за једног мушкарца, а камоли жену. Сви из села дочекали су их са чуђењем, дивили се њиховој снази, и упоређивали са „алом“ – снажним чудом. Тај назив, који су са правом заслужили, потиснуо је њихово презиме, па је убрзо било и заборављено, а презиме Алић је пренето и на њихове потомке.

 

Чукундеда и чукун-баба имали су 7 синова, од којих су се неки оженили девојкама –миражџијкама – тј. приженили у селу Добрујевац, а други у Станцима. Од њих седморо, по причању тетке Мице из Ниша, позната су ми имена 5-оро браће: Ђорђе, Гмитар, Толе (Атанасије), Антоније и Недељко, чија је ћерка Милена удата у Соку-Бању (Сокобања), и родила тетка Мицу (Десину маму).

 

Од ових седморо синова Ђорђе Алић се доселио 1830. год. у Алексинац из села Сланца, где је био призећен. Ту је купио имање у близини реке Моравице, направио кућу и отпочео да се бави трговином.

 

Ђорђе Алић је имао шесторо деце: синове Тасу, Белу (Милана) и Антонија, ћерке Јелку, Мацу и Милицу“.

 

Након интензивних консултација са истраживачем алексиначких родослова (из Увода), једина исправка овом казивању Милане Алић је у имену најмлађег сина (Димитрије, а не Милан), као и допуна да је у турском попису села Добрујевац нађен Стојан Аљић (вероватно поп, пошто једини није имао овце) као шести син родоначелника из Рсоваца за кога се утврдило да се звао Станко, јер су у попису села Станци нађени Неша (Недељко) и Гмитар Станковић, а и Ђорђе је првих година по доласку у Алексинац вођен као Спаса Станков (ић). Већ у попису за 1834. уписан је као Ђорђе Аљић, и као отац све своје деце почев од 1841. под презименом Алић (мада је за Димитрија 1838. уписан као Спаса Станковић, како му стоји и на надгробном споменику).

надгробни споменик Спаси Станкову на Старом Алексиначком гробљу

извод из књиге умрлих за април 1872. доказује да је Спаса Ђорђе

 

Контроверзе око презимена се тиме не завршавају, па иако његова деца и унуци настављају да носе презиме Алић, његовом праунуку Радомиру који је умро 1956, на споменику стоји Ђорђевић-Алић. Једина мистерија која остаје је зашто је име променио са Спаса у Ђорђе.

 

Поједностављени родослов

 

Због ограниченог формата овог чланка, родослов породице Алић ће бити поједностављен помињањем само мушких наследника, јер су само они настављали презиме и наслеђивали имовину, док су се женска деца удајом и уз мираз одвајала од куће. У недостатку живих мушких наследника (а у 19. веку се доста умирало, било по порођају, у детињству, младости или од „јектике“ / туберкулозе), повремено ћу помињати и ћерке и зетове који су наследили куће на имању алексиначког родоначелника породице који се ту доселио 1830. године.

поједностављени родослов породице Алић[1]

Привредна активност чланова породице

 

По доласку у Алексинац, Ђорђе је завршио терзијски занат (кога је пренео на средњег сина Антонија), а убрзо постао и трговац, чиме се бавио до краја живота. Трговачки дух Алића, још од кризе са сољу, протезаће се до данашњих дана: два од његова три сина (Таса и Димитрије) били су трговци, затим Тасини синови Милан и Радисав (Радич), као и делом Радисавов праунук Михаило. У породици је јака и просветна делатност: учитељи су били Тасини унуци Владета и Предраг, Антонијев унук Антоније и делом Радисавов праунук Михаило. Поред ових постојала је и касапска линија: месари су били Антонијев син Ранђел, његови синови Живојин и Радомир, као и Антонијев унук Драгомир. Антонијев Никола је био на рођењу првог сина 1892. тишлер (столар), а крајем века пиљар.

Попис из 1863. утврђује имовину и приход оца и 3 сина[2]:

1.     Ђорђе Алијћ (пета варијанта његовог презимена) са (најмлађим) сином Димитријем у истом домаћинству: Имање: 2 куће од слабог материјала, 4 дућана, 4 ливаде, 1 шљивар, 2 баште, 31 Ύ дана земље ораће и 7 винограда, 3 колибе под сламом и 2 плаца у вредности 921 д. Месечни приход од трговачке и ситничарске радње 27 т. По имању спада у V а по приходу у IV класу.

2.     Атанасије (Таса) Алијћ: Имање: 1 кућа од слабог материјала у вредности 30 д. Месечни приход од ситничарске и шпекулативне радње 20 т. По имању спада у I а по приходу у IV класу.

3.     Антоније Алијћ, у служби код отца: Имање: 1 кућа од слабог материјала у вредности 60 д. Месечни приход од заслуга 8 т. По имању спада у I а по приходу у II класу.

Непосредно пред Српско-турске ратове Таса Ђорђевић отвара две радње у Алексинцу[3]:

1.     од 1874. трговачко-терзијску радњу у коју је уложио 10.000 гроша

2.     од 1875. касапско-млекарску и дуванџијску радњу у коју је уложио 150 дуката ћесарских (аустријских). Ову радњу преузеће касније син Радисав поставши извозник живине и јаја под називом Р.Т. Алић & Со, и поднадзорник монопола дувана.

Нажалост, том напретку ће за кратко доћи крај јер након пораза у Првом српско-турском рату 30. октобра 1876. српска војска напушта Алексинац[4], а са њом у великој журби и становништво. У напуштени Алексинац 31. октобра у 10 сати улазе Черкези и почињу са убиствима, пљачкањем и паљењем, при чему је нестала и црквена књига умрлих за период 1873-77.

У попису за 1863. Алексинац је имао 26 трговаца[5], од којих су Ђорђе и Атанасије Алић били двојица. У попису након Ђорђеве смрти, 1879[6], од 163 радње појављују се ситничарско-шпекулативне радње Тасе Ђ. Алића и Димитрија Ђ. Алића. Како је Таса од краја 19. века био већ у пензији, у Трговачко-зантском шематизму Краљевине Србије[7] за 1900/01 и 1902/03 појављују се само мануфактурна трговина Димитрија Алића, и месарска радња Ранђела Алића. Након Димитријеве смрти у попису алексиначких радњи, од оних које воде чланови породице Алић 1909. остаје само Ранђелова.

Треће и четврто колено од Ђорђа: Владета и његова супруга Милица као учитељи службовали су у многим местима јужне Србије да би каријеру завршили у Нишу, где је Владета постављен за управитеља народне школе „Свети Сава“ 1940. Имали су кћи Наду, рођену 1937. Михаило је био војно лице, о чијој биографији ћу написати у нешто више детаља. Предраг и супруга Олга били су још један учитељски пар. Већину свог предратног службовања провели су у Зајечару, где је Предраг 1934. био срески школски надзорник, био је активан и у раду Соколског друштва, а Олга у Црвеном крсту. Пред крај међуратног периода прешли су у Београд. Живојин Алић је месарску радњу преузео од оца Ранђела, а у радњи је вероватно био запослен и млађи брат Радомир. Живојин  је имао ћерку Злату рођену 1902, а Радомир није имао деце. Антоније Алић (1898) учитељ у Боговини (Зајечарски округ) умро је у болници у Београду 1932. од шећерне болести. Иза себе је оставио кћер Емилију, рођену око 1929, која је у Београду студирала медицину, где се и удала и остала. Сахрањен је на Алексиначком гробљу, десно од улаза у цркву, до краја / ивице гробља. Радомир је сахрањен на алексиначком гробљу у непосредној близини сестре Росе и оца Ранђела, који су сви на парцели заједно са Маријом Јовановић и Ђорђем Алићем, десно и пониже од улаза у цркву. Иза себе је оставио сина Братислава рођеног 1920, а венчаног 1943. године.

 

Пето колено од Ђорђа ми је познато само за потомке Радисава: малобројни (4) мушки потомци Михаила данас живе у Београду, док исто малобројни (3) потомци Предрага живе у Канади и настављају презиме Алић као ретко презиме за не-Ромску и не-муслиманску популацију.

 

Пуковник Михаило Алић, мој деда

 

Радисавов први син, а Тасин унук, родио се 24. маја 1885. у Алексинцу. Име је добио по Митрополиту српском Михаилу, јер је његова бака Магдалена (супруга Тасе Алића) била митрополитова рођена сестра. Значајно је напоменути да је у то време митрополит био прогнан од стране краља Милана из Србије. Некако око његовог рођења, код Магдалене је из Сокобање дошла њена и митрополитова мајка Марија, где се упокојила две године касније. Сахрањена је на Алексиначком гробљу, поред Ђорђа Алића.

 

споменик Марије Јовановић, мати митрополита Михаила

 

Михаило завршава војну Академију, и у чин потпоручника бива произведен 1907, а у чин инжењерског поручника 1911. Пред сам Први светски рат жени се учитељицом Миланом, и одлази у рат, а она остаје код свог оца у Трнавцима до 1. септембра 1919, када се поново састају и пресељавају у Скопље, где им се годину дана касније рађа прво дете. Исте године бива унапређен од капетана 1. класе у мајора. Служба га даље води у Сарајево где бива унапређен у потпуковника 1923. године. Након Сарајева, у коме се дуже задржао, прекомандован је у Ниш, где се рађа мој отац 1932. године, и где супруга Милана бива одликована орденом „Св. Саве V реда“ за хуманитарни рад у дому „Српска мајка“. За команданта Врањског војног округа, у рангу пуковника, бива постављен октобра 1936. Носилац је одликовања: Албанске споменице, златне медаље за храброст, златне и сребрне медаље за ревносну службу и једне за војничке врлине, крста Петра првог 1913, француског крста 1914 – 1918, Св. Саве V реда, Св. Саве IV реда, Белог орла V реда, и других.

Сем уобичајених, био је и актер два изузетна догађаја пред и на почетку Првог светског рата: „Под окриљем ноћи, 29. јула 1914. око 1.30 сати, капетан Михаило Алић повео је свој вод инжињераца према железничком мосту на Сави – јединој тадашњој вези Београда са левом обалом, са које су престоницу већ вребале аустроугарске трупе. После неког времена одјекнула је снажна експлозија и три дела челичне конструкције сурвала су се са стубова у Саву. Нападачима је одсечен прилаз Београду, што је било кључно за одбрану престонице на почетку Првог светског рата“ [8]. Пред рат је у Нишу у својству минерског инструктора обучавао Младобосанце који су извели сарајевски атентат. Ту сарадњу је за живота крио тако што је прелепио посвету књиге коју му је написао један од његових сарајевских ученика Никола Тришић, али смо је открили одлепљивањем након његове смрти. За заслуге за Београд, град је улицу у насељу Падинска Скела назвао његовим именом (Капетана Михајла Алића).

 

Михаило Алић 1912. године

 

Умирање беба, деце, и јектика

Чланак не би био целовит ако би се фокусирао само на мушке чланове породице и њихове каријере и имања. За разлику од савремености, живот у 19. и почетком 20. века се битно разликовао, посебно по броју чланова породице. Жене су морале чешће и више да рађају јер је живот био неизвесан, а заразне болести неумољиве. Главна која се појављује на овим просторима у том периоду је туберкулоза (тада звана јектика), и скоро да нема породице којој у сваком колену и грани није умрло бар пар особа, било у младости, или као одрасли. Не могу бити сигуран да су сви које ћу поменути умрли од те болести, али су свакако умрли превремено, као бебе, деца, у младости или се зна да су као одрасли добили јектику. Стога поменимо оне за које знамо из породице Алић: Ђорђева ћерка, последње дете, Христина, живела је 15 година, 1854 – 1869, затим његова прва унука Даница 1852 - 1854, Антонијев син Илија 1856, Димитријева деца Михаил 1861 - 65, Савка 1862, Велимир 1870, Магдаленина Косара 1865 – 1885, и Божидар 1878, Тасине унуке Косара 1880 и Смиља 1901 (од ћерке Цане), Боривоје 1875, Милица 1878, Милева 1884 и Зорка 1889 (од сина Милана), Јована, Ненад, и Новка (од сина Радича), Тасин последњи син Василиј 1865, Антонијев унук Добросав 1879 и Јован 1892 (од сина Ранђела), Љубица 1901 и Добрица 1903 – 05 (од сина Николе), Димитријева деца Михаил 1861 – 65, Савка 1862, и Велимир 1870, и унук Михаило 1882 (од ћерке Драгиње), Мацин син Божидар 1878. То су само прва 3 колена, а било их је и у четвртом, почетком 20. века. У закључку видимо да су времена била тешка, чести ратови, економска и лична несигурност, и док су мушкарци гинули у ратовима, жене су на порођају, или као последица претераног рађања да би се одржала породица од деце која су преживела.

 

Последње године

 

На цртежу из катастра за 1938. (садашња Лоле Рибара 22 је некадашња Проте Аврама 18), видимо да је имање Ђорђе оставио својим синовима, па куће тада  припадају њиховим наследницима: Тасином унуку Михаилу, зету Димитријевом Ристи Михајловићу, удовици Антонијевог сина Николе, и Антонијевој унуци Роси.

 

Цртеж из катастра 1938. године

Последњи потомак Алића који је живео на овој адреси у Алексинцу, месар Драгомир (у бирачком списку Драгутин и списку нечланова месарског еснафа), умро је 1940.

 

Summary

The genealogy of a family is testimony to how every phenomenon in nature has its rise, peak, and fall. The work follows the Alić family from moving from а village to the border town between Serbia and Turkey in the 19th century, starting a private business, expansion and success, through wars, infant and child death and premature death of adults from tuberculosis, until its disappearance.

 

референце:

[1] Протоколи рођених, венчаних и умрлих храма св. Николаја у Алексинцу (1837–1909), ИА Ниш

[2] Бранко Перуничић, „Алексинац и околина“, Београд 1978, стр. 1028-29

[3] Миодраг Спирић, „Историја Алексинца и околине III“, Алексинац 2006, стр. 306

[4] Миодраг Спирић, Хаџи Миодраг Миладиновић, „Алексинац за незаборав“, Алексинац 2006, стр. 32

[5] Миодраг Спирић, „Историја Алексинца и околине III“, Алексинац 2006, стр. 318

[6] исто, стр. 324 – 326, 

[7] исто, стр. 334

[8] Дневни лист „Политика“ од 1.8.2014, чланак „Srušio most pred naletom Austrougara – danas u zaboravu„ (www.politika.rs/sr/clanak/300935/Srusio-most-pred-naletom-Austrougara-danas-u-zaboravu).