Настајање, успон, и нестанак породице Алић у Алексинцу од 1830. до 1940. године

Увод

Предање о настанку презимена

За време ратова са Турцима, вероватно почетком XIX века нестало је соли у Алексинцу и околним селима, где је била постојбина ове породице у селу Рсовац. Чукундеда и чукун-баба чија су ми имена непозната, кренули су пешице преко планина у Зајечар да донесу отуда соли, без које се није могло, јер је она условни састојак хране како људске, тако и сточне. По повратку из Зајечара, свако од њих донео је на леђима по велики џак соли. То је био велики терет и за једног мушкарца, а камоли жену. Сви из села дочекали су их са чуђењем, дивили се њиховој снази, и упоређивали са „алом“ – снажним чудом. Тај назив, који су са правом заслужили, потиснуо је њихово презиме, па је убрзо било и заборављено, а презиме Алић је пренето и на њихове потомке.

Чукундеда и чукун-баба имали су 7 синова, од којих су се неки оженили девојкама –миражџијкама – тј. приженили у селу Добрујевац, а други у Станцима. Од њих седморо, по причању тетке Мице из Ниша, позната су ми имена 5-оро браће: Ђорђе, Гмитар, Толе (Атанасије), Антоније и Недељко, чија је ћерка Милена удата у Соку-Бању (Сокобања), и родила тетка Мицу (Десину маму).

Од ових седморо синова Ђорђе Алић се доселио 1830. год. у Алексинац из села Станци, где је био призећен. Ту је купио имање у близини реке Моравице, направио кућу и отпочео да се бави трговином.

Ђорђе Алић је имао шесторо деце: синове Тасу, Белу (Милана) и Антонија, ћерке Јелку, Мацу и Милицу“.

Након интензивних консултација са истраживачем алексиначких родослова (из Увода), главна исправка овом казивању Милане Алић је у имену најмлађег Ђорђевог сина (Димитрије, а не Милан), као и допуне да у попису из 1834. године[1] у селу Добрујевац постоји Стојан Аљић, а у Станцима Станко Аљић (по попису ималац највећег броја оваца), као и Неша (Недељко) и Гмитар Станковић који су највероватније Станкови синови. За разлику од овог пописа, у коме су наведена само имена и презимена старешина домаћинстава, недавно смо почели да користимо списак свих мушких глава са годиштима из 1833. и нашли за Алексинац:Ђорђе Станковић, 24; село Станци: Станко Цветковић, 70, Гмитар Станковић, 40, Неша Станковић, 35 (један испод другога у попису); село Добрујевац: Стојан Аљић, 60. Како и Стојан има сина Цветка од 12 година, видимо да је име добио по деди, оцу Станка Цветковића. Станко је дакле отац Гмитру, Неши и Ђорђу, који је првих година по доласку у Алексинац вођен као Спаса Станков, тј. Ђорђе је друго колено од родоначелника из Рсовца Цветка Алића. Већ у попису за 1834. у селу-касаби Алексинац уписан је као Ђорђе Аљић, а под презименом Алић се води и као отац све своје деце почев од 1841. (мада је за Димитрија 1838. уписан као Спаса Станковић, како му стоји и на надгробном споменику). Презиме/патроним Станковић је користио до краја 1830-их, последњи пут када га налазимо као купца плаца на лицитацији која је уследила 1839. након што је инжењер Јанке направио урбанистички план за Нову чаршију. Вероватно је тада и почео да се бави трговином, а терзијски занат оставио за сина Антонија.

Контроверзе око презимена се тиме не завршавају, па иако његова деца и унуци настављају да носе презиме Алић, његовом праунуку Радомиру који је умро 1956, на споменику стоји Ђорђевић-Алић. Иако је већину свог живота користио име Ђорђе, предпостављамо да му је Спаса име дато на рођењу, јер се тако води у књизи умрлих, а и на споменику.
 

Порекло из села Рсовац

Књиге рођених за Манастир Липовац, где су крштени и рођени у Станцима, имамо тек од 1862. године, и у њима запис рођења кћи Анђелије од оца Ко(н)стадина Алића и мати Јанике, у Станцима 7.4.1868. Кум је био Марко Грбић, житељ рсовачки [2]. Из пописа за 1863. села Станци [3] сазнајемо да је Костадин син Талета Станковића, унук Станка Аљића. Тале је на попису 1863. стар 55 година, исто колико и Ђорђе у Алексинцу на истом попису 1862. (Тале је само годину дана млађи од Ђорђа, 10 година млађи од Неше, 15 од Гмитра Станковића). Костадин је на попису имао 30 година, а умро је 1906 (уписан као Ста(ме)нковић-Талић), па би могао да још има споменик на гробљу у Станцима, што треба проверити. Са њим се лоза Алића у Станцима угасила.

Највероватнији след миграција изгледа овако: родоначелник Цветко Алић (рођен око 1750.) се са синовима Станком (рођеним око 1770.) и Стојаном (рођеним око 1780.) доселио из Турске (окупираних делова Србије) у планинско село Рсовац крајем 18. века. Смањењем опасности од турског зулума након Првог и Другог српског устанка његови синови су се спустили у равничарска села Станци и Добрујевац (која су једно до другог) где су се призетили. Станков син Спаса (касније Ђорђе) једини је који се преселио у град Алексинац, док су остали синови Гмитар, Неша и Тале Станковић остали у Станцима. Следећа генерација су били Милован и Милета (Г)Митровић, Јоца Нешић и Констадин Талић / Алић, који је имао сина Симу Костадиновића. У Добрујевцу је Стојан имао синове Радосава и Крсту. Име родоначелника је дефинитивно утврђено тако што се у Тефтеру пореза и арача, округ бањски, срез алексиначки, без године, заправо 1833. (ролна 46, књига 630, Архив Србије) у поменутим селима појављују Станко Цветковић и Стојан Аљић, а у Попису брава (оваца) у капетанији Алексиначкој 1834. године Станко Аљић и Стојан Цветковић.

Накнадно је откривен и седми син родоначелника из Рсовца (што је предање учинило тачним): Богосав Стојановић из Добрујевца, који се налази у попису 1833. одмах испод оца Стојана Аљића. Он се око 1855. преселио у Станце, где му се син Радован призетио и добио Недељка и Величка (Богосављевића). Напомена у вези предања: у њему се тврди да је родоначелник имао 7 синова, што би било изузетно ретко, посебно да сви преживе до пунолетства и женидбе, па је оправдан налаз да се ради о два сина родоначелника из Рсовца који су укупно имали 7 синова.

Динамика миграција из Рсовца ће остати непозната, али према годишту прве деце можемо претпоставити да су се старији синови Станка и Стојана први призетили: Гмитар и Неша у Станцима у периоду 1817. - 1822, Богосав у Добрујевцу 1828, а у последњем таласу долазе Станко и Стојан са неожењеним синовима око 1830. Да је Ђорђе бар до пунолетства, а можда и до пресељења у Алексинац живео у Рсовцу говори и чињеница да му је кум на крштењу све деце за које имамо запис из Рсовца. Што се Ђорђа тиче, остаће енигма да ли је у Алексинац дошао већ ожењен (према предању) или се тамо оженио (што је вероватније ако је у Алексинац дошао 1830, а тек крајем 1833. добио прво дете). На харачком попису 1833. га под редним бројем 26 налазимо као Ђорђе Станковић, ожењен, без деце, и има 24 године. Година доласка 1830. вероватно није случајна, јер је те године Кнежевина Србија од Султана добила хатишериф о аутономији, што је свакако у народ унело пуно ентузијазма и спремности на нове подухвате. Како се Ђорђе првих 10 година у Алексинцу бавио терзијским занатом, прве две године је свакако провео на обуци као калфа, а потом могуће оженио једну од мајсторових ћерки (књиге венчаних имамо тек од краја 1836). Ако је то случај, највероватније се ради о ћерки имућног терзије, оца Игњата Нешића, чији надгробни споменик и данас стоји изнад цркве на старом гробљу (www.ultrahome.in.rs/nadgrobni/Aleksinac/al26.html).

У јулу 2025. сам открио да Ђорђе није једини потомак Цветка и Станка Алића који се доселио у Алексинац. Двадесет година после њега на терзијски занат долази и Милија Митровић, најмлађи син Гмитра Станковића из Станаца. Отац му купује кућу у непосредној близини куће његовог стрица Ђорђа Алића који је тамо био терзија још од 1830. Милијина кућа код гробљанског моста послужила је 1874. као прва алексиначка болница. Милија као и Ђорђе терзијски занат касније замењује за трговину, а син за кога знамо да се оженио је Станко, обућар, 1896. Није случајност да је Ђорђе Станков а је Милија Гмитров најмлађи син. Логично је да су старији синови остајали у селу на земљи да наставе очеву и дедину традицију, а да су најмлађи (последњи) синови имали могућност и шансу да оду у град и пробају нешто ново.
 

Раније порекло (из Црне Горе) - хипотеза

Централна тема "Горског вијенца" је "истрага потурица", где архаични појам "истрага" значи "затирање трага", прогон и етничко чишћење муслимана у Старој Црној Гори (централни континентални простор данашње Црне Горе око Цетиња, који не обухвата територије брдских племена Бјелопавлића, Пипера, Братоножића, Васојевића, Куча, Морачана и Ровчана, као ни приобалне крајеве). Борба за моћ и ресурсе (власт, имања и жене) главна је карактеристика људске историје, која постоји и у животињском царству. Што су данас политичке борбе где се људи групишу око неких идеја и странака, исто је што је тада било на основу религиозне или националне припадности. Под вишевековном окупацијом и утицајем турских муслимана, део становништва примио је њихову веру да би могао да добија државне послове и "напредује у каријери", као што је чланство у Савезу комуниста било услов у социјализму. Није се ту радило о религиозним уверењима, већ о припадању групи. Његошев предак владика Данило искористио је слабљење Отоманске империје након Великог бечког рата за масовни прогон муслимана ("потурица") из Старе Црне Горе. Верска дискриминација је била само повод да се избаце некада моћни, да им се отму имања. Као и у сваком етничком чишћењу дат им је ултиматум да се врате у праву веру / покрсте, или нестану (продају куће у бесцење и на брзину одселе, или буду убијени). Породице које су се вратиле у православну веру у Црној Гори су задржале своја муслиманска презимена. Историјска истраживања индицирају да је прогон муслимана почео још крајем 17. века, а "Горски вијенац" можда описује само кулминацију за ноћ пред Божић једне од година из прве деценије 18. века.

Вратимо се на "Горски вијенац": прогон муслимана припреман је на сабору на Ловћену у јуну, а потом и на скупштини на Цетињу у септембру. На тај други састанак касне браћа Мартиновићи који живе најближе а највише су окаснили јер им, како кажу, "Турци жену уграбише". Наиме, Мујо Алић, турски кавазбаша, је одвео Ружу Касанову. Испоставља се да су они већ неко време били у везу и да је она добровољно отишла с њим. Даље се сазнаје да су Мујо и Ружа хтели да се венчају, али су Мартиновићи стигли сватове и убили их. Они правдају Ружу говорећи да ју је породица без њене сагласности удала ("затворила вилу у тавницу"), и да је Касан "брука неваљала", али јој нису могли опростити јер је она Српкиња одабрала "Турчина" Мују. Ту одмах је и познати коментар Кнеза Рогана: "Ћуд је женска смијешна работа! Не зна жена ко је какве вјере; стотину ће промијенит вјерах да учини што јој срце жуди". Каснијим истраживањем ван књиге се открива да Мартиновићи живе у Бајицама крај Цетиња, где су живели и Алићи, па се може посумњати да су Мују убили да би братству у следећем кораку прогона отели куће. У књизи Хаџи-Али-Медовић кадија позива на измирење, чак предлаже да он да откупнину да не дође до крвне освете:

но Црногорци одбијају пружену руку, и до помирења не долази. Према књизи, у ноћи Божића (крај децембра те године) долази до масакра "потурица" у околини Цетиња, а на први дан нове године исте вести долазе из осталих крајева Старе Црне Горе (детаљније на горња 3 линка). Према Стаматовићу, током ових догађаја десетак братстава из околине Цетиња, чији је основ презимена и даље муслимански, је "враћено у стару вјеру". У једном запису из Даниловог доба такође се налази да је кућа (кадије) Медовића на Цетињу одлуком народне скупштине разорена 1704, а Медовићи изгоњени. Познати етнолог 20. века Ердељановић у свом делу "Стара Црна Гора" евидентира племена, братства и породице и њихове локације, па Алиће ставља у Бајице (елитну локацију уз Цетиње, где је рођен и Арсеније III Чарнојевић) или у бајички засеок Иногор јер налази народну песму "Српско Бадње Вече" (Његошева збирка јуначких народних песама "Огледало српско", песма бр. 3) у којој су "пет Алића, седам Мустафића, и тридесет с њима" браћа Мартиновићи поклали "на бијелој кули Мустафића у Иногору".

Ево шта о сметњи муслимана Цетињском племену пре "истраге  потурица" пише Ердељановић: "Тако су до почетка 18. века несумњиво знатна сметња чвршћем организовању племена била мухамеданска браства која су у његовој области седела. Ти су муслимани били готово сви од старих родова цетињских, и као што предања а делом и писани подаци показују, били су доста многобројни и имали су знатну моћ и власт у својим рукама. Да подсетимо најпре на Медовиће код Цетињског Манастира, за  које смо видели, да су се због тога што је од њих био кадија на Цетињу били јако осилили и отимали земље од манастира; па на Мустафиће и Алиће на Иногору, за које нам и предања и помени у народној песми и у "Горском Вијенцу" казују, да су били јака и силна браства".

Верујем да су преживели Алићи тада избегли у Србију, један део је отишао у Алексиначку нахију (Рсовац), а други у Ваљевску (Осечина). Наравно да у Србији нису остали муслимани. Како је до промена из православне у муслиманску веру долазило ради добијања привилегија приклањањем властима (као и данас променом политичке странаке), након промене политичких околности дошло је и до повратка у православље. Ако су у Србију избегли почетком 18. века, Цветко Алић рођен око 1750.  је вероватно трећа генерација Алића рођена у Србији.

Наравно, нема доказа да су Алићи из Бајице преци Алића из Рсовца, исто тако су можда у Кучима (према предању гране из Осечине) постојали муслимани Алићи који су протерани након пада тврђаве Медун 1688. И сродство са Алићима из Осечине остаје да се докаже или испита (можда генетским тестирањем). Познате су и миграције из Куча у време похара које су чинили Турци, за егзодус Алића је можда важна она из 1774. године.

Да је муслиманско презиме било донекле неприкладно за Србију сведочи и то да су већина Цветкових потомака узимала очева имена као презиме, тј. користили патроним, па смо по селима око Алексинца имали доста Станковића, Стојановића, Митровића, Нешића, ..., и само једну грану Алића у Алексинцу.

Породични историчар из Алексинца, Др. Слободан Петровић - Цоби има алтернативну теорију о настанку презимена: да Алић није муслиманско презиме, већ да је то надимак који је породица добила радећи као чифчије код бега Алије из Ниша који је имао имања у Липовцу у 18. веку. По њему, Цветко се презивао Спасић, а Алићи су дошли са Косова када је тамо настао сушан период, па нису имали довољно испаше за своје овце. Успут, Цветко је пролећно име, као што су Петко и Недељко имена за оне рођене на тај дан. Женска воћна имена су Дуња, Јагода, Јабука и Вишња.
 

Поједностављени родослов

Привредна активност чланова породице

Попис из 1863. утврђује имовину и приход оца и 3 сина[5]:
1. Ђорђе Алијћ (пета варијанта његовог презимена) са (најмлађим) сином Димитријем у истом домаћинству: Имање: 2 куће од слабог материјала, 4 дућана, 4 ливаде, 1 шљивар, 2 баште, 31 3/4 дана земље ораће и 7 винограда, 3 колибе под сламом и 2 плаца у вредности 921 д. Месечни приход од трговачке и ситничарске радње 27 т. По имању спада у V а по приходу у IV класу.
2. Атанасије (Таса) Алијћ: Имање: 1 кућа од слабог материјала у вредности 30 д. Месечни приход од ситничарске и шпекулативне радње 20 т. По имању спада у I а по приходу у IV класу.
3. Антоније Алијћ, у служби код отца: Имање: 1 кућа од слабог материјала у вредности 60 д. Месечни приход од заслуга 8 т. По имању спада у I а по приходу у II класу.
Напомена: „кућа од слабог материјала“ је била стандард за 1863. годину, а и касније, јер зграде од тврдог матерјала (зидане циглом) је у попису те године имало само 8 од пописаних 1124 домаћинстава.

Непосредно пред Српско-турске ратове Таса Ђорђевић отвара две радње у Алексинцу[6]:
1. од 1874. трговачко-терзијску радњу у коју је уложио 10.000 гроша
2. од 1875. касапско-млекарску и дуванџијску радњу у коју је уложио 150 дуката ћесарских (аустријских). Ову радњу преузеће касније син Радисав поставши извозник живине и јаја под називом Р.Т. Алић & Со, и поднадзорник монопола дувана.

Нажалост, том напретку ће за кратко доћи крај јер након пораза у Првом српско-турском рату 30. октобра 1876. српска војска напушта Алексинац, а са њом у великој журби и становништво. У напуштени Алексинац 31. октобра у 10 сати улазе Черкези и почињу са убиствима, пљачкањем и паљењем[7], при чему је нестала и црквена књига умрлих за период 1873-77.

Алићи се брзо економски опорављају и већ 1879. ревидирајућа комисија увидом у књиге процењује годишњи приход Димитријеве радње на 7.200 динара, по чему га сврстава на 28. место међу 163 сталне радње (бизниса) у Алексинцу[8].

У попису 1884. године имамо податак да Димитрије у свом домаћинству има 4 слуге, од којих је најмлађи шегрт, два средња су калфе, а старији је покућни слуга.

У попису за 1863. Алексинац је имао 26 трговаца[9], од којих су Ђорђе и Атанасије Алић били двојица. У попису 163 радње након Ђорђеве смрти, 1879. године се налазе ситничарско-шпекулативне радње Тасе Ђ. Алића и Димитрија Ђ. Алића[10]. Како је Таса од краја 19. века био већ у пензији, у Трговачко-зантском шематизму Краљевине Србије[11] за 1900/01 и 1902/03 појављују се само мануфактурна трговина Димитрија Алића, и месарска радња Ранђела Алића. Након Димитријеве смрти у попису алексиначких радњи, од оних које воде чланови породице Алић 1909. остаје само Ранђелова.

Треће и четврто колено од Ђорђа: Владета и његова супруга Милица као учитељи службовали су у многим местима јужне Србије да би каријеру завршили у Нишу, где је Владета постављен за управитеља народне школе „Свети Сава“ 1940. Имали су кћи Наду, рођену 1937. Михаило је био војно лице, о чијој биографији ћу написати у нешто више детаља. Предраг и супруга Олга били су још један учитељски пар. Већину свог предратног службовања провели су у Зајечару, где је Предраг 1934. био срески школски надзорник, био је активан и у раду Соколског друштва, а Олга у Црвеном крсту. Пред крај међуратног периода прешли су у Београд. Живојин Алић је месарску радњу преузео од оца Ранђела, а у радњи је вероватно био запослен и млађи брат Радомир. Живојин  је имао ћерку Злату рођену 1902, а Радомир није имао деце. Антоније Алић (1898) учитељ у Боговини (Зајечарски округ) умро је у болници у Београду 1932. од шећерне болести. Иза себе је оставио кћер Емилију, рођену око 1929, која је у Београду студирала медицину, где се и удала и остала. Сахрањен је на Алексиначком гробљу, десно од улаза у цркву, до краја / ивице гробља. Радомир је сахрањен на алексиначком гробљу у непосредној близини сестре Росе и оца Ранђела, који су сви на парцели заједно са Маријом Јовановић и Ђорђем Алићем, десно и пониже од улаза у цркву. Иза себе је оставио сина Братислава рођеног 1920, а венчаног 1943. године.

Пето колено од Ђорђа ми је познато само за потомке Радисава: малобројни (4) мушки потомци Михаила данас живе у Београду, док исто малобројни (2) потомци Предрага живе у Канади и настављају презиме Алић као ретко презиме за православну (не-Ромску и не-муслиманску) популацију.
 

Пуковник Михаило Алић, мој деда

Михаило у Алексинцу завршава првих 4 разреда гимназије, а онда га отац шаље да је настави у Београду, где се потом уписује на војну Академију. У чин потпоручника бива произведен 1907, а у чин инжењерског поручника 1911.

Пред сам Први светски рат жени се учитељицом Миланом, и одлази у рат, а она остаје са бебом код свог оца у Трнавцима до 1. септембра 1919, када се поново састају и селе у Скопље, где им се годину дана касније рађа друго дете, а две године касније и треће. Исте године бива унапређен од капетана 1. класе у мајора. Од јуна 1923. враћа се у родни крај, у Моравску дивизијску област, где бива унапређен у чин потпуковника. У Нишу се 1932. године рађа мој отац, а супруга Милана бива одликована орденом „Св. Саве V реда“ за хуманитарни рад у дому „Српска мајка“. Од новембра 1934. добија прекоманду у Сарајево. За команданта Врањског војног округа, у рангу пуковника, бива постављен октобра 1936.

За заслуге стечене у рату и миру одликован је нашим и страним одликовањима:
Сребрном и Златном медаљом за ревносну службу, Медаљом за војничке врлине, Белим Орлом V степена, Златном медаљом за храброст, Орденом Св. Саве V степена,
Орденом Св. Саве IV степена, Споменицом за српско-турски рат 1912/13, Споменицом за српско-бугарски рат 1913, Споменицом за рат за ослобођење и уједињење 1914-1918, Албанском споменицом 1915, Француским дивизиским ратним крстом[12].

Сем уобичајених, био је и актер два изузетна догађаја пред и на почетку Првог светског рата: „Под окриљем ноћи, 29. јула 1914. око 1.30 сати, капетан Михаило Алић повео је свој вод инжињераца према железничком мосту на Сави – јединој тадашњој вези Београда са левом обалом, са које су престоницу већ вребале аустроугарске трупе. После неког времена одјекнула је снажна експлозија и три дела челичне конструкције сурвала су се са стубова у Саву. Нападачима је одсечен прилаз Београду, што је било кључно за одбрану престонице на почетку Првог светског рата“ [13]. Пред рат је у Нишу у својству минерског инструктора обучавао Младобосанце који су извели сарајевски атентат. Ту сарадњу је за живота крио тако што је прелепио посвету књиге коју му је написао један од његових сарајевских ученика Никола Тришић, али смо је открили одлепљивањем након његове смрти. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, у породичној гробници са супругом и свом децом.

За заслуге за Београд, град је улицу у насељу Падинска Скела назвао његовим именом (Капетана Михајла Алића).
 

Умирање беба, деце, и јектика

Миграције чланова породице ван Алексинца

Последње године

Последњи потомак Алића који је живео на овој адреси у Алексинцу, месар Драгомир (у бирачком списку Драгутин и списку нечланова месарског еснафа), умро је 1940. године.
 

Summary