Породица Алић у Осечини у 19. веку                                        ( наставак: Породица Алић у Осечини у 20. веку )

За Алића бању код села Осечина сам сазнао фебруара 2025. након што сам годинама изучавао родослов своје породице која је у 19. веку живела у Алексинцу. Да ли смо род са граном у Осечини можда никада нећемо сазнати (сем неким напредним, будућим, генетским тестирањем), но заинтригирало ме је да постоји истоимени засеок у Србији у коме живе православни Алићи. Ступио сам преко Фејсбука у контакт са Живком Алићем и покушао да сазнам више. До јула нисам нашао слободног времена да се томе студиозно посветим трагањем по историјским архивима Србије и Ваљева, но када сам почео, ствари су се развијале прилично брзо. Преко Белих страна, телефонског именика, нашао сам по једног представника из две групе Алића које живе у Осечини, али тврде да нису род. Једна група живи у варошици, а друга у засеоку, одмах сам помислио да су то српска посла и неке старе свађе и поделе, а познато је и у свету да између села и града постоји увек неко подозрење и сурељивост. У мисији да закопам старе ратне секире, нашао сам се у Архиву Србије, где сам пронашао попис становништва Осечине из 1863, као и неколико тефтера спахијских прихода (пореза) вођених између 1831. и 1836. године.

Први писани траг је Тефтер спахијског прихода из 1831. (ролна 1, књига 2, страна 35) за Ваљевски округ, срез Подгорски, где налазимо домаћинство Степана Алића са 3 пореске главе (ожењени мушкарци). У тефтеру из 1836. (ролна 29, књига 460, страна 11) сазнајемо и њихова имена и да су браћа, а не отац и два сина: Степан, Марко и Матија. У попису 1863. налазимо једино домаћинство Алића, и једно Степановића, али не и треће у коме су се морали налазити остали Алићи које налазимо у књигама венчаних:

Историјски Архив у Ваљеву чува оригинале црквених матичних књига рођених (6 књига), венчаних (5 књига) и умрлих (9 књига). Заинтересованима уз скромну надокнаду снимају и шаљу скенирану верзију истих. Из претходног искуства знам да је најефикасније гледати књиге венчаних, јер су у њима само они који су преживели и углавном продужили лозу / презиме, док су и књиге рођених и умрлих преоптерећене онима који нису доживели пунолетство и венчање, а таквих је у 19. веку било око половина. Узео сам 4 књиге које обухватају период 1837. - 1900. У почетку су то били кратки записи из којих сазнајемо име и презиме младожење, име младе, њеног оца или покојног мужа, име свештеника и кума, као и места из којих су сви поменути. У другој половини века се повремено додаје старост младожење и младе, а од 1881. и име и презиме оба родитеља, занимања и датум рођења младожење и младе.

Горњи дијаграм је попуњен подацима из записа о венчањима поменутих, с тим да су године рођења у првој половини века приближне, док су у другој половини тачне. Године смрти за сада не знамо, сем када у записима после 1881. пише да је отац преминуо пре венчања. Такође, они који нису у попису 1863. свакако су умрли пре њега, а то су сва 4 брата о којима ће бити речи. Дијаграм је у 3 боје, где је зелена резервисана за 4 брата, наранџаста за њихове синове, а жута за унуке.

Кроз књиге венчаних налазимо најмлађег, четвртог, брата Николу који је 1936. био неожењен, па се не појављује у списку пореских глава. Три године након харачког пописа (1839) он се жени Цветом и после 6 ћерки му се рађа син Младен 1857. Младен и "стрина Цвета" се појављују на попису 1863, а вероватно је и Аћим Николин син, јер је на попису одмах изнад Младена, и блиских су година. Младен рођен 21.10.1857. се са 23 године први пут оженио 8.11.1880, други пут 1.11.1882 (тада сазнајемо да су му родитељи Никола и Цвета), а умро средином или крајем 1884 (то знамо јер му се жена потом преудала). Аћим добија Живојина и они постају родоначелници линије која сада живи у варошици Осечина.

У Михаиловом домаћинству 1863. живе и братунци Филип и Вићентије са мајком Милицом, који су 10 до 20 година старији од братунаца Аћима и Младена, а тако су и груписани, па видимо да су то Михаилу браћа од преминулих стричева. Млађи братунци су свакако од најмлађег брата Николе (што смо и утврдили из записа другог Младеновог венчања), док су старији братунци од неког од остале браће. Како је Филип најстарији претпостављам да је "жена Сава" највероватније његова, а по узрасту бебе Миленије коју је добио пред сам попис, тражим њихово венчање у 1861. години, и налазим га, али као Филипа Матића:

Из тога наслућујем да је он Матијин син, а то дефинитивно потврђујем у запису његовог другог венчања, из новог формата који је уведен 1881:

Ту сазнајемо и тачан датум рођења, па видимо да је на попису 1863. имао 26 година, а не како је заокружено на 30.

Николина и Матијина грана су нам и најважније, јер су оне продужиле презиме Алић у 20. и 21. век, док су Степанови остали Степановићи, а за Маркове нисам ни пратио. Како су у Михаиловом домаћинством синови Матије и Николе, он мора да је син Степана или Марка, па сам га за сада ставио уз Степана. Домаћинство Степановића са пописа нам открива да у њему живе Степанови синови Митар и Лазар, и удовица од трећег сина Илије. Што се Спасоја и Радојице тиче, за њих за сада не знамо да ли су Степанови или Маркови, а ако су рођени пре 1837. онда вероватно нећемо ни сазнати. Сви приказани на графику су се у 19. веку изјашњавали као Алићи, па верујем да су и они продужили лозу у 20. век.

Преко телефонског именика дошао сам до бројева и разговарао са Алић Владетом (1947) из села Осечина који ми је потврдио да му је прадеда Петар (браћа Петар и Павле који су основали Алића бању крајем 19. века), и са Алић Драганом (1964) из варошице, који ми је рекао да му је прадеда Живојин, а чукундеда Аћим, што се слаже са налазима у графикону.

Додатни доказ да се ради о рођеној браћи и њиховим синовима је кумство на венчањима: Никола је 1839. имао кума из Осечини удаљене Звезде (данашњи Звиздар, код Уба), исто и Михаило 1859. и 1863, Филип 1861. и Вићентије 1865, Младен 1880. Многи су имали и кумове из Осечини блиске Драгијевице.

Свакако да би се графикон и везе могле исправити и допунити прегледом књига рођених и умрлих, но то је обиман посао па ћу га радити постепено из месеца у месец (по 4 књиге месечно, што је и ограничење за бесплатно слање преко интернета). Да би родослов био потпун (ако је то икада), било би потребно обрадити и 20. век и губитке за време Првог и Другог светског рата (о чему постоји лако доступна евиденција на интернету), а наћи и оне који нису преживели до венчања и разлоге (болест, ратови), па се као и у свему може ићи бесконачно у ширину и дубину.

Након што сам прегледао све књиге венчаних које су доступне (1837 - 1906) направио сам иницијални графикон, из кога сам видео које остале књиге морам консултовати како бих отклонио недоумице о породичним везама у 19. веку и допунио податке о годинама рођења и смрти. Одлучујем се за најстарије књиге умрлих (1837 - 62) и рођених (1837 - 48 и 1852 - 58) у нади да ћу наћи синове родоначелника из 18. века, као и њега уколико су синови рођени, а он умро од 1837. па надаље. Но, испоставило се да то није случај, па ће те године морати да остану само као приближно прорачунате у графикону породичног стабла. Након првог пролаза кроз поменуте књиге утврђујем да је додатни метод проналажења података повремена употреба патронима од стране свештеника који је податке уписивао у првој половини 19. века. Наиме, у првом пролазу кроз књиге тражим само Алиће, али у другом тражим и оне који су уписани са презименом направљеним од имена оца (патроним), наравно само у специфичним случајевима где је то очекивано.

Пример 1: у књизи рођених за 1839. наилазимо да је почетком године рођен Рапаило син преминулог Степана Алића (посмрче). У књигама умрлих за 1838 (јер зачеће мора бити док је покојник био жив, па гледамо у оквиру 9 месеци пред рођење) нема Степана Алића, али има Стевана Миловановића, па узимамо као могуће да је Миловановић патроним. Међутим, када у књизи рођених за 1843. нађемо рођење ћерке Николе Миловановића и Цвете 4 године након венчања Николе Алића и Цвете, а приметимо да је кум из удаљеног села Звезда из кога Алићи често имају кумове, а други не, онда долазимо до великог открића које непосредно из књига не би имали: да је родоначелник из 18. века Милован Алић, отац 4 брата (Степана, Марка, Матије и Николе).

Пример 2: На венчањима Рајка, Андрије и Радомира налазимо да су им родитељи Спасоје Алић и Милица, но њихово венчање нисмо нашли између 1850. и 1860. пошто је Рајко рођен 1861. Међутим 1856. налазимо венчање Спасоја Марковића што нам указује да му је отац Марко, а како је рођен пре 1837. не можемо то потврдити у црквеним књигама.

Пример 3: Милана смо нашли у књизи венчаних за 1880, али нисмо знали чији је син, Радојицин или Спасојев, а за Радојицу такође нисмо знали чији је син. Налажењем записа из 1852. о рођењу сина Милана Радојици Марковићу решили смо обе делеме.

На попису су неудатим девојкама обично смањивали године, нашли смо записе о рођењу ћерки Николе Миловановића и Цвете које 1863. живе са мајком и двојицом браће код стрица Михаила: Иконија је рођена 1843. па је на попису имала 20 година, а записано јој је 15, Даници рођеној 1846. уписали су 13 уместо 17, а Ђурђији рођеној 1854. су уписали 11 уместо 9.

За последње додатог Сретена Степановића (Алића) венчаног 1906, из записа сазнајемо да је ковач, и да је рођен 1882, две године након што се Стеван Степановић, исто ковач, венчао, што нам индицира да се ради о оцу и сину. У Осечини још од 1830-их постоји домаћинство Николе Степановића чија рођења деце смо пратили, и по кумовима утврдили да нису у родбинској вези са Степаном Алићем.

Дуго сам био у недоумици чији је Михаило син. Збунило ме је то што у рукопису пописа његовог домаћинства пише да су му и Филип и Вићентије, као и Аћим и Младен братунчад, тј. браћа од стрица. Онда сам погледао да у домаћинсту постоји и мајка Милица, која је мајка и Филипа и Вићентија (за првог то знамо из записа његовог венчања 1882, за другога из записа о рођењу 1838), и да су Филип и Вићентије изнад мајке, а права браћа од стрица Николе (Аћим и Младен) су испод ње у попису. Стога сам закључио да су Михаилу Филип и Вићентије заправо рођена браћа, а не браћа од стрица.

Миграције Алића пре и после Осечине

При миграцијама крајем 18. века, по усменом предању из племена Кучи у Црној Гори, Алићи нису дошли директно у Осечину, већ прво у околину Уба, североисточно од Осечине, и не тако близу (55 км, у 19. веку 4 - 5 сати вожње). То знам по томе што су им по доласку у Осечину кумови и даље били из села Звиздар, а нашао сам и документ суда у Ваљеву да су неки живели и у селу на супротном крају од Уба (Звиздар је југозападно од Уба, а то село је североисточно):

Сви Алићи из Осечине су рођаци, само од различитог брата. Од 1800. до 1818. рођена су 4 сина родоначелнику Миловану. Све које сам до сада контактирао су потомци Матије, односно његовог сина Филипа и унука Петра и Павла (оснивача Алића бање) или потомци Николе, његовог сина Аћима и унука Живојина. Ове две групе су се раздвојиле тако што су у засеоцима остали они који су одржавали бању, а у варошицу прешли они без бање.
Ти из варошице су се потом раселили у Ваљево, Београд и САД, а ови са села остали на селу (мада и они сада иду и раде у иностранству, јер бања више није основ за егзистенцију).
 

За крај две пикантерије из 19. века:

како је Степан запао затвора јер је говорио против режима и Милоша Обреновића, и како су браћа Петар и Павле основали бању:
 

Бранко Перуничић, "Град Ваљево и његово управно подручје 1815 - 1915"

лист "Подгорац", Народна библиотека Осечина, 31.12.2002.